Svi znamo da se na samom kraju oktobra proslavlja Noć Veštica. Iako je slavljenje ovog praznika na našem području kontroverzno, u Beogradu možemo naići na žurke sa tematikom Noći veštica, gde je za prisutne obavezno da se maskiraju, prostor je dekorisan kao u horor filmu, i ne bi trebalo da vas iznenadi ako vam neko posluži kolače koji izgledaju kao ljudske oči ili neki otkinuti deo tela. Pored tematike iz horor filmova, izrezbarenih bundeva i strašnih kostima, šta još znamo o ovom rasprostranjenom prazniku?
Noć veštica obeležava se 31. oktobra, a reč ‘’Halloween’’ potiče od izraza ‘’All-Hallows-Evening’’, što u prevodu znači ‘’veče uoči crkvenog praznika Svih svetih’’.
Istorija
Ovo je jedan od najstarijih anglosaksonskih praznika, i drugi po veličini koji se slavi u svetu, odmah posle Božića. Kelti su, po svom kalendaru, 1. novembra obeležavali kraj žetve, dolazak zime i početak nove godine. Proslava je bila posvećena bogu sunca i gospodaru smrti. Dominante boje su bile narandžasta i crna: narandžasta predstavlja žetvu, a crna mrtve i zimu koja dolazi. Uvereni kako u toj noći mrtvi napuštaju grobove i poslednji put dolaze na zemlju, Kelti su se u strahu od susreta s mrtvima maskirali i pravili veliku buku.
Prema drugom keltskom predanju, duše umrlih su u potpunosti pripadale knezu smrti, bogu Samhainu. Ljudi su iz tog razloga hteli da ga odobrovolje prinošenjem žrtava na dan njihove nove godine. On bi zauzvrat dozvolio umrlim dušama da još jednom posete domove svojih porodica. Kada bi duše umrlih došle u posetu, bile bi izgladnele i molile bi za hranu, pa ih je trebalo nahraniti. Tako je nastao običaj danas poznat kao ‘’trick or treat’’. Ukoliko bi se dogodilo da neko od živih odbije da ugosti ili nahrani (treat) dušu umrlih, stigla bi ga osveta (trick) boga Samhaina. Ta tradicija ima ima korene i u srednjem veku kada su siromašni i gladni išli od vrata do vrata i molili za hranu, obećavajući da će se zauzvrat moliti za duše preminulih te porodice.
Takođe postoji i verzija gde je narod, u strahu od mrtvih koji silaze s neba, ostavljao hranu ispred vrata, da im mrtvi ne bi naudili.
A kakva je situacija danas?
Noć veštica kakva je nama poznata proslavlja se zahvaljujući Irskim migrantima koji su ovu tradiciju doneli sa sobom kada su došli u u Severnu Ameriku u 19. veku. Danas se ona proslavlja u SAD, Irskoj, Kanadi, Velikoj Britaniji, Švedskoj, Portoriku, Japanu, Novom Zelandu i delovima Australije.
Najčešće aktivnosti za ovaj praznik su pravljenje kostimiranih zabava, ukrašavanje kuće ‘’jezivim detaljima’’: paučinom, svećama, kosturskim glavama, crvima… Maskirana deca idu od vrata do vrata i ‘’iznuđuju’’ slatkiše govoreći ‘’trick or treat’’, gde su domaćini dužni deci da udele slatkiše inače će deca počiniti neki nestašluk. Takođe je običaj i da se rezbare bundeve, a on potiče od jedne zanimljive legende.
Irska legenda o kovaču Džeku
Džek je bio domišljat i lukav kovač, za koga se priča da je čak dva puta uspeo da prevari đavola. Prvi put je to učinio kada je rekao đavolu da će mu prodati dušu, ako mu ovaj plati piće. Kada se đavo pretvorio u novčić kojim bi Džek platio piće, on je novčić stavio u svoj džep u kome se nalazio krst. Tako je onemogućio đavolu da mu naudi 10 godina. Kada je 10 godina prošlo, đavo je došao po svoje, međutim, Džek je i ovog puta bio mudriji: zamolio je đavola da mu ubere jabuku sa drveta. Đavo je to i učinio, ali budući da je Džek na tom drvetu urezao krst, đavo opet nije mogao da mu naudi. Kada je na kraju Džek preminuo, zbog svojih zlodela nije mogao da uđe u Raj. Na vratima Pakla ga je dočekao đavo koji mu je dao komad uglja i prognao ga u mrak. Džek je u džepu imao repu, koju je izdubio, i u nju stavio komad uglja. Međutim, on nikada nije pronašao put kući, pa je nastavio da luta mrakom sa izrezbarenom repom u ruci, predstavljajući tako simbol izgubljene duše koja luta između svetova.
Poklade
I u našoj pravoslavnoj kulturi postoji praznik povodom koga se ljudi maskiraju. Reč je o Belim pokladama. Tokom proslave ovog praznika ljudi uživaju u mrsnoj hrani i piću, jer je ovo dan za praštanje i veselje, kada se opraštaju svađe i uvrede i mire se zavađeni. Ovaj običaj, koji ima paganske korene, obeležava se nedelju dana pre velikog Uskršenjeg posta, jer se smatra da u veliki post treba ući bez greha.
Bele poklade se i dalje proslavljaju u nekim delovima naše zemlje, posebno u Istočnoj Srbiji. Ljudi maske uglavnom prave od životinjske kože da bi njime tako terale veštice i zle sile.
Autor:Marija Matković
