,,Ruse kose, belo lice, medne usne, zanosni kukovi, bedra kao jedra, a oči krupne – kao u košute…”
Ovako je veliki Bora Stanković opisivao zanosnu Koštanu.
Delo „Koštana“, Borisava Stankovića, pisano je u formi drame. Prvi put je izvedena 1899. godine, kada je publici predstavljena kao komad s pevanjima. Takva vrsta komada je u to vreme bila i najpopularnija među publikom. Posebno su se isticala ona koja su se ticala ljudi koji su živeli na onim područjima Srbije koja imaju karakterističan govor i naglasak, kao što je južna Srbija. Jovan Skerlić je prvi kritičar koji je ovu dramu nazvao istinskim umetničkim delom: „Nijedno delo ne iznosi bolje no Koštana tu osobitu, zanosnu, fatalnu ljubav. I malo je dela koja su u stanju da ostave tako trajan i dubok utisak. Ja bih dao sve regularne drame Jovana Subotića i Milorada Šapčanina za jedan ovako snažan i emotivan „komad života“ .”
Obzirom da je knjiga napisana u periodu oslobađanja Srbije od Turaka i u takvoj sredini došlo je do susreta ljudi koji su oformljeni u dvema različitim kulturama. Hadžije su imale veća prava od ostalih, ali su se muškarci morali ženiti devojkama iz hadžijske porodice.Tu je dolazilo do sukoba, jer muskarci nisu mogli da ostvare svoju ljubav, a tako su i devojke morale da prate svoju sudbinu. Radnja „Koštane“ odigrava se u tom periodu kada su Romi bili marginalizovana grupa, i nisu imali prava.
Koštanu si smatrali za zenu koja ima karakteristike zavodnice, žene sposobne da svojom seksualnošću vlada muškarcima, da ih iskorišćava i uništava njih i njihove porodice. Smatrali su da je ona bludnica koja svojojm muzikom i igrom privlaci muskarce i koristi ih. Obzirom da je ona Romkinja, u to vreme su Romi bili izuzetno degradirani, pa je to usledilo da bude ozloglašena još više. Celo Vranje za njom luduje, jer ona svojom pesmom i igrom opija ljude u svakom smisli reči. Ona jeste u središtu zbivanja, oko nje se sve odvija; ona je razlog dešavanja i ponašanja, bez nje ne bi bilo ni dramske radnje, ni drame. Ali ona je samo motiv koji pokreće ostale junake na delovanje i ponašanje, na ispoljavanje određenog životnog stava. Svako ko bi bio u njenom drustvu, zapitao bi se da li zivi zivot koji je oduvek zeleo, i da li su stereotipi napravili od njega ono što jeste, da deli ljude na osnovu toga da li su iz hadzijske porodice ili ne.
Ali, ko je zapravo Koštana, i da li ona predstavlja sve ono o čemu su ljudi pričali?
Ona ima nemirnu, osetljivu, čistu dušu pravog umetnika. Peva i pleše iz ljubavi, ne samo zbog zarade. Svesna je svog mesta u društvu i ne očekuje išta više od toga. Njena iskrena i najvća ljubav je umetnost, I od toga je zivela. Ljude I zivot je gledala kao neke koji su puni nesreca I neuspeha, I htela je da im ponudi isceljenje duse kroz muziku I ples. Nije bila zena kojoj bi muz I dete pruzilo toplinu u životu..Muzika, ples i filozofija je ono što je nju pokretalo i davalo joj smisao. Pesmu duboko proživljava, pa zato njeno pevanje deluje snažno na one koje je život osakatio na emotivnom planu. Volela je da vidi da ljudi posle njene pesme postanu mladi, naivni i ponovo srecni. Shvataju da zivot nije samo ugled, nego nesto mnogo vise i mnogo lepše.
Stanković je s podjednakom toplinom i razumevanjem slikao sve društvene sredine starog Vranja: i bogate i siromasne. I svakom je umeo da da karakteristike I smisao u romanu. Osnovna ideja lektire Koštana Bora Stanković vidi u stihu “nije blago srebro i zlato, no je blago što je srcu drago”, te se cela drama vrti oko te ideje. Koštana je snažna drama koja oslikava tragične ljudske sudbine, sliku pojedinačne patnje i kolektivne promašene ljubavi.
Autor: Marija Božić
