Bivša predsednica Udruženja novinara Srbije i kolumnistkinja nedeljnog lista Nedeljnik govori o novinarstvu u Srbiji, početku svoje karijere, političkim pritiscima i svom otkazu.
Kako komentarišete aktuelnu medijsku situaciju u Srbiji?
Srpska štampa ima još mnogo života u sebi. Mediji jesu ostrašćeni, novinari jesu pristrasni, a tabloidi su neobično prljavi. A opet, imamo opozicionu štampu, a ne samo provladinu, i kada na kiosku kupite sve novine, dobijete uvid u širok spektar političkog mišljenja u zemlji. Najgore je to što su novinari bedno plaćeni, a kad jednom izgube posao u novinarstvu, imaju veće šanse da postanu žrtve terorističkog napada nego da se opet zaposle u štampi.
A znate i sami da terorizma kod nas, hvala Bogu, nema…
Pošto ste novinar sa mnogo iskustva, iz ove perspektive kako biste se prisetili početka Vaše karijere?
Mi se u pravom smislu reči i nismo bavili novinarstvom. U školi su nas učili da za tačnost informacije odgovara izvor informacije! U stvari je „izvor“ o svemu odlučivao, a mi se nismo ni osećali odgovornim što je to tako. Bila sam mlad novinar kada sam otišla u SAD da radim u jednom velikom američkom listu. Redaktor me posle prvog zadatka pozvao da proveri neku tvrdnju koju sam stavila u lid, a ja sam kao iz zapete puške odgovorila da je tačno tako rečeno na skupu sa kog sam izveštavala. Niko pre njega nikad od mene nije tražio da sumnjam u izvor, da proverim ono što je nelogično ili da izvor suočim sa nelogičnošću.
Vrh je ipak bilo to što nas je socijalistička vlast zauzvrat tretirala sa poštovanjem na koje bi pravi novinari imali pravo. I plaćali su nas pristojno, i dobijali smo nedelju dana zimskog odmora pride, i druge povlastice.
Kao predsednica Udruženja novinara Srbije sa kakvim problemima ste se najčešće sretali?
Siromaštvo, cenzura, autocenzura, zastrašivanje i šikaniranje novinara, ignorisanje od strane vlasti i Brisela. Najteže mi je palo ono što je za mog mandata radio NUNS. Podržao je skandalozne, drakonske izmene zakona o informisanju, po uzoru na one iz 1998. i podneo je krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine u kojoj su desetine naših kolega optužene za krivično delo „organizovanja genocida i ratnih zločina“, sve iste, 2009. godine. Ovo poslednje su pravdali borbom protiv „huškačkog novinarstva devedesetih“, iako čak ni poslovično selektivni Haški sud nije ni pokušao da optuži nekog srpskog novinara za ratni zločin iz devedesetih.
Pošto često govorite da ni NIN ni Politika nisu ono što vi pamtite i ono što treba da budu, da li Nedeljnik onda to jeste?
Nedeljnik je retka pojava na srpskom medijskom nebu. Štampa različita mišljenja, ne mrzi ni vlast ni opoziciju. I sva ta mišljenja nekako uspevaju da kohabitiraju na stranicama tog lista. Zar nije u tome poenta?
Ja mislim da Veljko Lalić odlično uređuje Nedeljnik. Moja ideja je bila, i u Politici, i u NIN-u, pa su se promenili i jedno i drugo, da se u podeljenom društvu različite istine susreću u istim novinama. To sad zvuči kao potpuno normalna stvar, ali pre 10 godina u mom prvom mandatu u Politici najveći pritisak imali smo od ljudi koji sebe smatraju liberalnom mišlju.
Pošto ste Vi jedan od urednika koji je javno priznao da postoji pritisak. Šta smatrate kao glavni razlog vašeg otkaza?
Podnela sam ostavku u znak protesta što me menadžment Politike ometao u vođenju autonomne i nezavisne uređivačke politike. Otkaz sam shvatila kao podršku države Srbije, koja poseduje pedeset posto udela u vlasništvu lista, menadžmentu Politike. Zato sam u intervju u Nedeljniku svojevremeno rekla da sam ostavku podnela sama, dok mi je otkaz stigao od Aleksandra Vučića.
Da li Vas pogadjaju napadi gospodina Martića i gospodina Kozića, s obzirom da ti napade dolaze iz „Vaše“ kuće?!
Strašno me ražalostio povratak Martića i Kozića u Politikinu kuću nakon što sam tamo dobila otkaz. Politika je u svojoj dugoj istoriji bila najgora upravo onda kada su u njoj pisali Kozić i Martić. A to je list koji ja, uprkos svemu, i dalje smatram draguljem srpskog novinarstva. Zato sam bila srećna što njihov povratak nije bio dugog veka. Politika je važna nacionalna institucija, ništa mi bolje od Politike u novinarstvu nismo imali. I nema mnogo nacija koje se mogu pohvaliti takvim novinama u svojoj istoriji.
Mislite li da se može ponoviti tragedija kao sa gospodinom Ćuruvijom?
Već se ponovila. Podsećam vas da je u junu 2001. ubijen naš kolega iz UNS-a, Milan Pantić, dopisnik Večernjih novosti iz Jagodine, i da njegov ubica nikad nije otkriven. Slavka je ubila država, a mi u Komisiji za rasvetljavanje ubistava novinara imamo razloga da mislimo da je i ubistvo Milana Pantića organizovani zločin, i ogorčeni smo što ne uspevamo da privolimo Specijalno tužilaštvo za organizovani zločin da preuzme istragu. Ćuruviju je, prema prvostepenoj sudskoj presudi, ubio vrh Državne bezbednosti,. Ali Milan Pantić je ubijen zato što je rasvetljavao korupciju u privatizaciji i zato što je verovao da posle petog oktobra 2000. novinari to smeju i moraju da rade. Velika je sramota za naše društvo što niko nije odgovarao za taj zločin.
Da li ste zažalili zbog nečega što niste uradili tokom svoje karijere?
Zažalila sam zbog mnogo toga. Nikad nije bilo dovoljno novca za ono što smo hteli da radimo. Sitnica je, ali žalim i što Politika nije objavila Ahtisarijev plan za Kosovo, u ono vreme kada nas je Zapad žestoko pritiskao da taj plan prihvatimo. Za takve odluke je potrebna dozvola menadžmenta, glavni urednik nema ovlašćenja da odvoji tolika sredstva za dodatnu novinsku hartiju. A ja sam htela da ponovimo ono što je Borba uradila kada je 1948. štampala Rezoluciju Informbiroa… Jer i Zapad i Staljin su tvrdili da mi građanima ne smemo ni da prenesemo njihovu (nepristojnu) ponudu.
Ali nemam neostvarenih ambicija. Nema, za mene, važnijeg mesta u srpskom novinarstvu od mesta glavne urednice.
Autor: Anđela Golijanin
