Kragujevački oktobar ili Kragujevački masakr odigrao se 19,20, i 21. oktobra 1941.godine. Masakr se počinile nemačke okupacione snage nad pretežno civilnim stanovništvom. Kragujevac je bio tada deo okupirane teritorije Srbije.
Streljanje je izvršeno kao odmazda 10 ubijenih i 26 ranjenih nemačkih vojnika, nakon sukoba sa partizanima i četnicima na putu između Bara i Ljuljaka, sela između Kragujevca i Gornjeg Milanovca.Ovde je došlo do sukoba partizana i četnika sa Nemačkim jednicama, ali idalje nije potvrđeno šta se tada tačno odigralo, da li su prvo napali jedni ili drugi ili se prosto sve spontano dogodilo 16.oktobra. Nemački komandant Franc Beme, 10.oktobra izdao je naredbu da se za svkog ubijenog vojinka ubije 100 ljudi, a za svakog povredjenog 50. Već dva dana nakon sukoba, odnosno već 18. oktobra počinje hapšenje po Kragujevcu i okolini. To je značilo da se ukupno pobije 2300 ljudi, međutim istorijski izvori pokazuju da je ubijeno oko 2800 ljudi. Zloči su izvršile jedinice I bataljona 724. pešadijskog puka i III bataljona 749. pešadijskog puka. U streljanju su učestvovali i pripadnici jedinica Dimitrija Ljotića, koji su streljali svoj narod. Pripadnici ove jedinice su stanovnicima Kragujevca, koji su zabrinuto slušali pucanje u blizini govrili da je u pitanju samo vojna vežba.
Ime jednog čoveka ostalo je zapisanso u ovom gradu, to je ime Marisava Petrovića. 5. oktobra uleteo je u zgradu opštine pohapsio je službenike i za sekretare i gradonačelnika opštine postavio svoje ljude iz Ljotićeve jedinice. Takođe preuzeli su na sebe zadatak da će pohapsiti sve kragujevačke Rome. Tokom njihovog hapšenja iskaljivali su bes i mržnju nad njima. Takođe su odvodili i gimnazijalce , koje su posmatrali kao moguće pristalice.
S obzirom na to da su shvatili da neće tako lako ispuniti kvotu od 2300 ljudi, Nemci 19. oktobra zabranju izlazak iz Kragujevca. Tog dana maskr i počinje, tada su Nemci ubili dve grupe civila. Obe grupe su odvedene u dvorište kasarne, gde sui m oduzete sve lične stvari. Prvu grupu je činilo 66 civila, pretežno Jevreja, nakon njih streljali su drugu gurpu u kojoj je bilo 53 zatvorenika, uglavnom talaca i predratnih robijaša.
Sledećeg dana, 20.oktobra, streljano je ukupno 119 lica pretežno Srba i Jevreja.
Poslednjeg dana dogodio se i najveći masakr. Tog dana izveli su 2301 osobu, pred streljački stroj kod Centralnog groblja srpske vojiske 1914. i 1915. godine u Šumaricama. Prvu grupu odveli su u 7 časova ujutru do Sušičkog potoka, tu ih je čekalo između 40 i 50 Nemaca. Sve koje su doveli, podelili su u 4 reda od po 50 ljudi i redom ih ubijali. Kada su završili, prilazili bi onima koji su pali, a još uvek su bili živi da bi ih dokrajčili. Iz barake su odvodili grupe od po 100 ljudi, streljanje je bilo završeno u 14h. Tada je ubijeno 2272 osobe, a 29 lica je uspelo da preživi. Kasnije su pronalažena tela onih koji su pokušavali da pobegnu, ali nisu uspeli. Ovih 29 su opbegli čistom srećom, jer Nemci nisu imali vremena da ih jure, jer su im non stop dovodili ljude koje je trebalo ubiti.
Među ubijenima je bilo 217 maloletnih lica, od toga 60 gimnazijalaca, 134 maloletnika koji nisu išli u školu, takođe i 23 dece ispod 15 godina, uglavnom romske nacionalnosti.
Nije slučajno izabrano baš ovo mesto za streljanje. Naime zbog blage padine koja je se tu nalazi, preglednost je izuzetno velika, što je omogućavalo nemačkim vojnicima bolju preglednost. Sa njih je bilo teško pobeći, ali i na kraju padina su postavljali mitraljeze za svaki slučaj.
Franc Beme je bio optužen za to što je učinio u Kragujevcu, kao i za druge ratne zločine, ali pred samo uručenje Jugoslaviji on je izvršio samoubistvo, tako što je skočio sa trećeg sprata zatvora u kojem je boravio.
U čast žrtvama ovog maskra podignut je čitav spomen- park Šumarice. Memorijalni kompleks obuhvata oko 352 hektara, a oko njega vodi kružni put dužine 7 km, koji vodi sve do Erdoglijskog i Sušičkog potoka, gde se sve i odigralo. U ovom kompleksu nalazi se 10 spomenika, kao i muzej ,,21.oktobra ˝ otvoren 1976. godine. U njemu se nalazi stalna postavka vezana za ovaj događaj. U muzeju nema prozora, to simbolizuje bezizlaznu situaciju u kojoj su se našli ljudi, osuđeni na streljanje. U samom spomen-parku nalazi se 30 masovnih grobnica i još tri se nalaze u obližnjim selima. Ovaj spomen- park proglašen je i za nacionalno dobro.
U Srbiji se 21. oktobra obeležava Dan sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu. Takođe od 1971. se održava ,,Veliki školski čas˝posvećen đacima i profesorima koji su stradali, tada se birao jedan pesnik koji će napisati pesmu posvećenu događaju, pomen bi uglavnom trajao 45 minuta.
Svakako ono što se budi kao jedna od prvih asocijacija na ovaj događaj je upravo pesma Desanke Maksimović ,,Krvava bajka˝koja je inspirisana baš ovim događajem. Iako je napisana u vreme rata, dok je teror nad nedužnim narodom idalje trajao, ova pesme je objavljena je tek nakon njega.
Autor: Teodora Vujanović
