Đorđe Karađorđević, umro je 17. oktobra 1972. godine, a sahranjen je u zadužbini svoga oca, Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu.
Nakon što se pod pritiskom odrekao svog prava na presto i zadržao samo ulogu princa, prvo je prekinuo svaki kontakt sa bratom Aleksandrom, a onda je sa prijateljima započeo kampanju kako bi se pokrenulo preispitivanje da li je njegova abdikacija zapravo bila protivna ustavu.
„Reforma“ su bile novine koje je Đorđe finansirao u cilju obaveštavanja javnosti i dobijanja podrške u poništavanju odricanja prestola.
„Guja kojoj treba stati nogom za vrat“ je rečenica kojom je opisivao vladu u svojim novinama.
Često kažu kako je imao preku narav koja ga je dovodila u mnogobrojne neprilike. Bio je neprijatelj sa Nikolom Pašićem, Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, i oficirom Petrom Živkovićem.
Princ Đordje učestvovao je u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu. Teško je ranjen u septembru 1924. godine u bici na Mačkovom kamenu kod Krupnja.
Nakon smrti njegovog brata Aleksandra, Đorđe se ponadao da će biti oslobođen, međutim knez-namesnik Pavle o kraljica Marija nisu imali želju da ga puste na slobodu. Tako je u zatvoru dočekao i Drugi svetski rat kada su ga oslobodili Nemci.
Posle oslobođenja 1944. godine nova komunistička vlast je sve članove dinastije Karađorđević proglasila državnim neprijateljima, oduzela im državljanstvo i konfiskovala imovinu. Jedino je princ ostao u Beogradu i živeo mirno u slobodi kao penzioner.
Nakon nepunih mesec dana, Đorđa je posetio general Peka Dapčević i ponudio princu službeni auto i vozača, što je Đorđe uz zahvalnost odbio, dodavši da je njemu dovoljan njegov bicikl.
Početkom 1945. godine usledio je poziv od Josifa Broza Tita da dođe u zvaničnu posetu u Beli dvor. Princ je bio iznenađen i otišao je iz puke radoznalosti.
Pri samom dolasku, Tito ga je dočekao pozdravom:“ Dobar dan, Vaše Visočanstvo“ dok mu je Đorđe uzvratio sa „Dobar dan, druže maršale“. Od tog momenta, posete Đorđa Belom dvoru su bile sve češće.
Prema nekim izvorima, Tito je u steogom poverenju zamolio princa kao nekadašnjeg pripadnika tajnog društva „Tula“, da ga uputi u tajne komunikacije sa umrlim dušama i odveo je princa do groba voljene Dvorjanke Paunović.
Niko sa sigurnošću ne može reći šta se tamo dešavalo i da li je zaista Đorđe ovezao Tita sa njegovom ratnom ljubavi, ali je svakako bio jedini Karađorđević koji nije proteran i koji je nastavio da dolazi u Beli dvor kod maršala.
Autor: Anđela Golijanin
