- Verujem da većina ljudi već zna da se bavite sportskom psihologijom, u čemu se ukratko sastoji Vaš posao?
Radim sa klijentima – sportistima raznih uzrasta i nivoa, osim sa decom mlađom od 12 godina, oni su ti koji još uvek treba da sport shvataju kao igru. Trudim se da im ukažem na to koje je najbolje stanje za takmičenje, kako da prepoznaju kada ispadnu iz tog stanja i kako najbolje da se vrate. Moj zadatak je da svakog sportistu posmatram individualno i shvatim šta ga motiviše i onda na osnovu toga da gradim njegovu „taktiku“ za određeno takmičenje
- Koliko su zastupljeni sportski psiholozi u reprezentacijama i klubovima?
Rekao bih da nisu dovoljno zastupljeni kod nas. Dok se u drugim zemljama to shvata izuzetno ozbiljno. Sportski psiholog bi trebao da radi na mentalnoj pripremi tima kako bi oni bili spremni za razne situacije na terenu.
- U našoj zemlji je odlazak psihologu bilo koje vrste još uvek tabu tema, koliko se kod nas u Srbiji ceni taj posao?
Nažalost, mislim da se ne ceni dovoljno. Ljudi u Srbiji uglavnom daju akcenat na rezultat, on je najbitniji. Međutim, moje mišljenje je da sportista prvenstveno treba da se dobro oseća, a samim tim će i rezultati doći.
- Koji je najčešći problem sa kojim Vam sportisti dolaze?
Samopouzdanje i postignuće, odnosno sportski rezultati su jedan od glavnih faktora zbog kojih sportisti dolaze. Često je i trema jedan od razloga. Međutim, sve su to mali problemi i lako rešivi, ali je potrebno naći pravi način kako svakom sportisti ponaosob prići i izgraditi odnos sa njim. Takođe je jako važno da svaki sportista ima dobar odnos sa svojim trenerom i kolegama ukoliko se radi o timskim sportovima poput odbojke, fudbala itd…
- S obzirom da ste i Vi nekada bili sportista, kada ste shvatili da želite da se bavite ovim poslom?
Nekada dok sam i ja bio sportista išao sam psihologu zbog nekih privatnih problema, to je bilo pred kraj moje sportske karijere. Posle određenog vremena, moj psiholog me je upitao zašto se i ja ne bavim tim poslom… Tako je sve počelo, onda sam završio psihologiju i počeo da se bavim ovim.
Naravno, u početku sam i ja grešio i sada bih verovatno neke stvari radio potpuno drugačije nego tada, ali sve je to deo iskustva.
- Ko je teži za saradnju, muškarci ili žene?
Najteže je raditi sa onima koji dolaze zbog drugih, a ne zbog sebe. Zatim podela na one koji hoće da sarađuju i one koji neće. Nije važno koja životna dob sportiste je u pitanju, pa čak ni pol, već oni koji su svesni da ja ne treba da rešim njihov problem, već da im pomognem da pronađu način unutar sebe kojim će uspeti da prevaziđu sve prepreke koje im stoje na putu.
- Da li i psiholozi imaju potrebu za nekom vrstom stručne pomoći?
Naravno. I ja po potrebi odem na razgovor kod psihoterapeuta, pogotovo kada se preispitujem da li sam dobro postupio u određenim situacijama i sa određenim sportistima. Jako je važno da kada niste u stanju da sami sa sobom neke stvari razjasnite ili rešite, obratite se nekome ko vam može pomoći.
Autor: Anđela Golijanin
