Zašto Turci pišu novom abecedom, a ne Arabicom?

Društvo

Složićemo se da je nama, Slovenima malo teže da se snađemo u arapskom pismu s obzirom da bi  za poznavanje tog pisma bilo potrebno poznavati i jezik. Vokali u arapskom jeziku često se ne pišu  i strancima je teško da se snađu ako ne poznaju jezik. Slična sitacija je i sa persijskim jezikom.  Onda možemo zamisliti kako je danas teško naučiti spij arapskog, persijskog i turskog jezika na  arapsko persijskom pismu. Da bi se shvatio osmanski jezik koji je preteča današnjeg turskog,  moraju se shvatiti i prethodno pomenuto pismo kao i sam turski jezik. Faz jezika koji se danas  zove turski Turske počela je početkom 20. veka kada se dogodilo čiščenje jezika od arapskih i  persijskih pozajmljenica, odnosno počeo je pokret jezičkog purizma. 

Međutim, da bi turski jezik došao na stanje u kojem je danas, bilo je potrebno da prođe dosta  godina i da se pojave učeni i pametni ljudi koji će napraviti promene ka razvoju kulture. Turski  jezik koji se koristi u Turskoj, nastao je kao težnja za pojednostavljenjem osmanskog jezika koji  je bio nekada prilično težak za razumevanje. Osmansko turski jezik je jezik Osmanskog carstva  koje je postojalo sve do Mustafe Kemala Ataturka odnosno 1923.godine. Ovaj jezik obilovao je  persijskim i arapskim pozajmljenicama (oko 88% jezika činile su pozajmljenice) koje su običnom  neobrazovanom narodu bile nerazumne. U skladu sa arapskim jezikom, osmanski se pisao  arapskim i persijskim slovima. Postojale su određene razlike u odnosu na pravo arapsko pismo.  Književnost u vreme Osmanskog carstva u 19. veku često je bila nerazumna, jezik težak, a narod  u velikom broju neobrazovan. Određeni pisci trudili su se da uvedu pojednostavljenje jezika, dok  su drugi nastojali da koriste što više osmanizama.  

Što se tiče nižih staleža, seljaci i neobrazovan narod koristili su takozvani Grubi turski jezik, koji  nije bio toliko pun pozajmljenih reči. Međutim dešavalo se da i obrazovani ljudi koriste kako  arapske reči, tako i izvorne turske koje bi se našle u Grubom turskom (Kaba Türkçe). 

Kada je osnovana Republika Turska 1923. godine, jedan od važnih zadataka Ataturka bio je da  reformiše kako državu tako i pismo. 1928. godine dogodila se reforma pisma i ta abeceda koja je  tada usvojena, koristi se i dan danas. Pismo je pojednostavljeno i u skladu je sa govornim turskim  jezikom, a ne osmanskim. Modernizacija države podrazumevala je ovaj korak. Iako je Komisija  koja je radila na reformi predložila period od pet godina kako bi se postepeno prešlo na abecedu,  Ataturk je taj period skratio na tri meseca. Knjige su od 1929. štampane samo novom abecedom.  Danas je retkost da neko pogotovo mlađi zna da čita i razume osmanski jezik. 

Nakon reforme abecede, pismenost se značajno povećala, bilo je lakše naučiti nova slova nego  koristiti stara arapska i persijska. Narod je počeo da se evropeizuje i da bude više kulturno  osvešćen, samim tim ostavljajući arapske kulturne korene iza sebe. Iako su mladi vrlo lepo  prihvatili reformu pisma, stariji ljudi koji su često bili konvervativnih mišljenja nastavili su da  koriste arapsko pismo sve do 1960-ih.  

Danas postoje mnogi spisi i dokumenta koji su ostali iz Osmanskog perioda i pisani su osmanskim  turskim, Stručnjaci koji su studirali Osmanski ili su obučeni tom jezikom mogu da ih transkribuju  i prevode, međutim taj posao je jako težak i zahteva puno vremena s obrzirom na težinu jezika koji 

se sastoji od tri jezika (arapski, persijski i turski) i korišćenje potpuno drugog pisma od onog koje  se danas koristi u turskom Turske.

Autor: Ivona Đurić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *