Ne prolaze samo godine. Prolaze i običaji, navike, svakodnevica. Menjaju se ukusi, stil života, načini razmišljanja i pogledi na svet. Svaki period sa sobom donosi nešto novo, do tada neviđeno i neuobičajeno, i odbacuje ono staro, koje više nema koristi i funkcije za novije generacije. Kvalitetne i dobre stvari ostaju utemeljene u okviru vremena, ali većina stvari je prolazna i samo trenutno aktuelna. Uglavnom pridajemo značaj onome što nam trenutno drži pažnju i što nam se čini zanimljivim.
Najbezbrižniji period je detinjstvo. Kada smo deca nemamo nikakvih obaveza, problema, briga. Jedino što je deci bitno je da im roditelji pružaju ljubav i pažnju, da imaju dobre uslove kako bi razijali svoje mentalne sposobnosti i zdravo okruženje gde će moći da budu u društvu druge dece i sklapaju prva prijateljstva. Najbitnije u detinjstvu bile su nam igračke. One su nam predstavljale glavu zanimaciju i uz pomoć njih smo razvijali maštu i spoznavali svet oko sebe. Bilo da smo se igrali sami ili u društvu druge dece, to je uvek bilo pravo zadovoljstvo. U prošlosti vreme je bilo drugačije i druge stvari su se cenile. Kultura je bila razvijenija i pažnja usmerena na napredak dece zastupljenija. Skromnost i jednostavnost se cenila i nije trebalo puno za sreću. Postavili smo ljudima pitanje na društvenim mrežama koje su to igre i igračke bile aktuelne i zanimljive, koje su im ulepšale detinjstvo i kojih se uvek rado sećaju a neke čak i čuvaju, pa evo i nekih odgovora u nastavku.
Sećam se da sam imala kućicu za lutke. Volela sam da je ulepšavam i stavljam barbike i vile u nju. One su tu kao živele. Često sam volela da se uprljam zemljom i travom napolju, jer sam sadila biljke u dvorištu kod bake i deke. Kući, uglavnom uveče, volela sam da se pravim da kampujem, pa sam pravila šator od kreveta i ćebeta.
Najviše su lutkice i kocke bile po sobi razbacane na sve strane. Mami je trebala večnost da ih pokupi. Imala sam set šoljica i čajnik, peglu, dasku, usisivač. Nikada nisam mogla da se igram autićima, sve dok se braća nisu preselila kod mene. Od tada su mi i oni zanimljivi.
Svaka stvar koja je ličila na mikrofon, sintisajzer ili pištoljčić morala je biti u mojoj blizini. Lutke obavezno. Volela sam da im dekorišem kuću, a imala sam i onaj set za kuvanje. Sve ono čime sam se igrala i što mi je bilo interesantno mi i sada privlači pažnju. Najzanimljivije mi je bilo da skrivam kutije u dvorištu u kojima su bile neke stvari i sestri pišem porukice, koje su joj bile putokazi da ih pronađe.
Volela sam da pravim kuću i nameštaj za lutke od blata i peska. Lego kockice su mi isto bile zanimljive, samo sam se sa njima igrala. Sve ostale igračke koje sam dobijala stoje kao nove jer ih nisam ni koristila.
Danas je sve to malo drugačije. Tehnologija se dosta razvila i roditelji zbog posla nemaju toliko vremena da se posvete deci. Lakše im je da im daju telefone i računare kako bi se zanimali. Jedino čime su deca okupirana jesu igrice na telefonima. Gube osećaj za igru, ali i za druženje. Zbog računara postaju pasivniji i zavisni od istih. Igračaka ima malo i ne zadržavaju im pažnju predugo. Ovo jeste tužno, ali je realnost takva. Deca bi imala mnogo živopisniji i radosniji period da su okružena igračkama, brže bi učila i razvijala se.
Autor: Kristina Ivanović
