Više od dve decenije od 5. oktobra

Politika

Desetine hiljada ljudi na ulicama Beograd, koji su 5. oktobra 2000. godine, u ranim jutarnjim časovima, počeli da pristižu u glavni grad iz svih krajeva Srbije, imali su jedan cilj – da predsednik Slobodan Milošević ode sa vlasti. 

Kada je 6. oktobra 2000. godine u deset i trideset uveče Slobodan Milošević stao pred televizijske kamere kako bi objavio da više nije predsednik Savezne Republike Jugoslavije, te da će se „posvetiti porodici i unuku Marku“, prethodni dan, 5. oktobar, ušao je u istoriju. 

Samo dan nakon izbora, opoziciona koalicija DOS – skup od 18 partija i pokreta osnovan u januaru te godine, proglašava pobedu na svim nivoima, dok koalicija Miloševićeve Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice njegove supruge Mirjane Marković, poraz priznaje samo na lokalnim izborima.

„Srbija ovih dana živi na raskrsnicama, trgovima, putevima“ – tim rečima je u listu “Vreme”, neposredno posle izbora 2000. godine, opisano stanje u Srbiji. 

Sve je počelo na Kolubari 29. septembra, 2000. godine štrajkom rudara u rudnicima, gde se proizvodi električna energija za veliki deo Srbije. Tih dana su nastpili strašni pritisci, dolazak vojske i policije… 

Narednih dana, štrajku su se pridružili ljudi iz čitave Srbije, zemlja je potpuno stala i delovalo je da je promena vlasti blizu, ali je brzo sve moglo da se okrene. Kažu da je sreća što tih dana nije bilo polivene krvi, jer bi štrajk vrlo lako prerastao u građanski rat u toj situaciji. 

Domaće i strane agencije procenile su da je tih dana građansku neposlušnost režimu Slobodana Miloševića iskazalo više od milion ljudi, dodaju. Građani širom Srbije izašli su na ulice, većina škola, vrtića fakulteta nije radila, čak su se I prognostičari iz Hidrometeorološkog zavoda Srbije izvinili što neće biti prognose ih dana, jer I oni štrajkuju. 

Najveće iznenađenje bili su štrajkovi velikih fabrika I preduzeća jer „Oni su bili stub režima, ili bolje reći najdragocenija masa za manipulaciju, a danas gotovo da i nema velike fabrike u Srbiji koja se nije priključila štrajku“, piše Vreme. 

Često su se povlačila pitanja zašto pristupiti štrajku… 

„Kap koja je prelila čašu bilo je bombardovanje 1999, posle kojeg su još pričali da smo pobedili NATO“, ističe Miodrag Ranković. 

„Nije više bilo nikakve perspektive. Imali ste režim koji je veoma sličan sadašnjem, u kojem jedan čovek odlučuje o svemu… Privreda je stala, standard je bio na najnižem mogućem nivou, bili smo izolovani od sveta, benzin kupovali na ulici, sankcije. To nije bio život, već životarenje” objašnjavao je Milovanović. 

Od petooktobarskih dešavanja prošlo je višeod dve decenije, a i dalje sevode debate o tome kako nisu uspeli da promene vlast. Radnici su naročito nezadovoljni jer su ubrzo usledile sporne privatizacije i ekonomska tranzicija tokom koje su uglavnom oni izvlačili deblji kraj.

 

Autor: Anđela Golijanin

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *