Imala sam devetnaest godina kada sam saznala da postoji robot koji je napravljen da bi radio moj posao, posao novinara, bez da za to bude plaćen i dvadeset godina kada sam saznala da je moje radno mesto dobio pre nego što sam uspela da završim fakultet.
Tačno je da ne mogu da napišem broj tekstova koje bi on mogao da proizvede u istom vremenskom roku. Tačno je i to da će od mene, po svakom osnovu, imati više radnih sati. Tačno je i da postoji poslodavac koji će ga oberučke prihvatiti pre nego mene.
Poražavajuća je činjenica da smo polovinu života uložili u edukaciju i opredeljenje. Servirana nam je paleta postojećih zanimanja od kojih se, prema sposobnostima koje individualno posedujemo, možemo opredeliti za ono kroz koje ćemo se graditi edukacijom. Poražavajuće je i to što se sada mnogi pitaju postoji li nešto što nas iz mase izdvaja dovoljno da ne bismo završili tako što ćemo pomenutim robotima „kuvati kafu“.
Imamo li nešto što roboti nemaju i ima li uopšte smisla ulaziti u takvu trku? Imam dobre vesti. Dve. Prva je ta da trke sa robotima neće biti, a druga ta da postoji nešto čime bismo zauvek mogli pobeđivati bez borbe: Empatija.
Poentirala bih kratkim citatom o ljubaznosti i empatiji i stavila tačku na prethodne redove, jer treba da smo globalno zadovoljni što pomenute trke još uvek nema, ali ne mogu. Postoje tri ključne stvari zbog kojih je generalna trka zapravo u toku, zbog nedostatka jedine stvari kojom se borimo protiv nadolazeće zamene: Empatija.
S porastom prava žena raste agresija žene prema ženi. Da. Pročitajte to ponovo. Možda je jedan od uzroka zapravo taj što su kroz istoriju žene živele u borbi za sebe i svoja prava, pa su s porastom istih nagonski u strahu da su resursi ograničeni i da mesta nema za sve.
Sa druge strane, bez obzira na takozvani rast prava žena, uočljiviji je jedan trenutak od svih ostalih: Zabeležen je kvantitativni momenat pojave žena na rukovodećim pozicijama (na primer), ali je kvalitativni deo često u porastu samo na papiru, iz čega sledi da se žena, koja se utrkuje s drugom ženom, istovremeno utrkuje i sa muškarcima, koji često akcenat, kada su prava u pitanju, stavljaju na potpuno pogrešna mesta. U takvim međuljudskim odnosima rastu toksična okruženja, a toksična okruženja predstavljaju okruženja koja su osuđena na stagnaciju.
Školski primer prethodnih redova bilo bi radno okruženje u kojem svi zaposleni svu svoju energiju, potrebnu za obavljanje bilo kakvog posla, preusmere na međusobne, interne borbe među sobom. U prvi mah može delovati zabavno, zatim suludo, a primenom situacije na celokupan poslovni sistem ili, još gore, celokupno društvo, definitivno pogubno.
Nedostatak empatije, jedinog alata koji imamo u borbi protiv mašina, na kraju nam govori da trke neće biti, jer nema svrhe da u ring ulazimo goloruki.
Već smo izgubili.
Autor: Emilija Milovanović
