Čarls Simić rođen je u Beogradu 1938. godine kao Dušan Simić. Njegovo detinjstvo obeleženo je odrastanjem u okupiranom gradu, bombardovanjima i ostalim ratnim strahotama, kao i teškim godinama u kojima se nova vlast često surovo obračunavala sa neistomišljenicima. U takvom okruženju mladi Simić je uspevao da zajedno sa svojim vršnjacima izgradi izmaštani svet u kome su mogli da se igraju, iako su često bili direktno izloženi opasnostima.
- godine je otišao u Pariz, a nakon samo godinu dana prešao je sa porodicom da živi u Sjedinjenim Američkim Državama.
Pesme je počeo da piše još u srednjoj školi da bi se, kako kaže u jednom intervjuu, svideo devojkama. Na njegove pesničke početke posebno su uticali američki pesnici: Volt Vitmen, Emili Dikinson, Volas Stivens i drugi.Svoje prve tekstove napisao je u vojsci, a nakon odsluženja vojnog roka ih je spalio.
Simićev otac je po završetku rata napustio Jugoslaviju, odlazi u Italiju i zatim u SAD. Majka ostaje sa decom, Dušanom i njegovim bratom,. Zemlju nisu mogli da napuste legalno zato što nisu imali pasoše, majka je u jednom navratu čak pokušala da peške pređe granicu, ali je vraćena nazad i provela je neko vreme u pritvoru.
Pasoše su dobili u leto 1953. godine, zbog nepoverenja u policiju I tadašnju vlast, spakovala je samo najosnovnije stvari I sa sinovima se ukrcala nav oz za Pariz.
„Igrao sam košarku sa drugovima u obližnjem dvorištu, kada me majka pozvala da dođem. Želeo sam da još igram, ali me ona bukvalno uvukla u kuću. Bio sam ljut. Zatvorila je vrata pokazala mi da ćutim i rekla da krećemo za Pariz iste večeri. Nisam smeo nikom da se javim, ni da se pozdravim sa drugovima“, priseća se Simić tog dana.
Proces dobijanja američke vize za nekoga ko stiže iz komunističke zemlje nije bio jednostavan ni kratkotrajan. Međutim, boravak u Parizu je omogućio Čarlsu da se upozna sa francuskom poezijom i pomogao mu da otpočne svoju pesničku karijeru.
Konačno, porodica je 1954. godne opet na okupu u Njujorku, zatim se sele za Čikago. U narednim godinama Čarls Simić će tokom školovanja i kasnijih zaposlenja često menjati mesto boravka. Mesto koje naziva domom pronašao je u Strafordu u Nju Hempširu, gde je od 1973. predavao Američku književnost i kreativno pisanje na Univerzitetu Nju Hempšir.
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka Simićeve pesme postaju poznate kao unikatne širom Amerike. Nakon toga su usledile godine brojnih priznanja I nagrada o kojim svaki pesnik mašta. PEN Translation Prize (1980), Ingram Merrill Foundation Fellowship (1983), MacArthur Fellowship (1984–1989), Pulitzer Prize finalist (1986), Pulitzer Prize finalist (1987), Pulitzer Prize for Poetry (1990), Wallace Stevens Award (2007), Frost Medal (2011), Vilcek Prize in Literature (2011), The Zbigniew Herbert International Literary Award (2014), Zlatni venac Struških večeri poezije (2017).
„Neko me je upitao kada sam odlučio da postanem pesnik. U stvari ja to nikada nisam uradio… Pisanje poezije je bilo nešto što se događalo uz sve ostale stvari koje sam radio u životu.“
U potrazi za istinom tražio je sopstveni put kojim će krenuti. Za poeziju kao način izražavanja odlučio se definitivno kada je shvatio da tako može da napravi delo kojim je daleko zadovoljniji nego onim što naslika.
Za pesničku zbirku „Svet se ne završava“ dobio je Pulicerovu nagradu za poeziju 1990 godine. Posebno priznanje odato mu je izborom za Pesnika laureata Kongresne biblioteke u Vašingtonu.
Autor: Anđela Golijanin
