Prema Enciklopediji zaraznih bolesti, prvi pomen poznatog lekara protiv kuge nalazi se tokom izbijanja kuge 1619. u Parizu, u pismenom delu kraljevskog lekara Šarla de Lorma, koji je tada služio francuskom kralju Luju XIII.
Tačno poreklo kostima nije jasno, jer većina prikaza potiče iz satiričnih spisa i političkih karikatura. Lekar sa kljunastom kacigom možda je prvo bio izmišljeni lik u pozorištu i inspirisao je lekare da koriste izgled svojih kostima. Predstave doktora protiv kuge pojavile su se kao odgovor na sujeverje i strah zbog nepoznatog izvora kuge. Često su ti lekari bili poslednja stvar koju je pacijent video pre smrti, stoga su viđeni kao slutnja smrti.
Kostim je takođe povezan sa likom komedije del arte po imenu Il Medico della Peste (Doktor kuge), koji nosi prepoznatljivu masku doktora kuge. Venecijanska maska bila je normalno bela, sastojala se od šupljeg kljuna i okruglih rupica za oči prekrivenih prozirnim staklom i jedna je od karakterističnih maski koje su se nosile tokom karnevala u Veneciji.
Ovu odeću je prvi put pomenuo lekar francuskog kralja Luj XIII, Šarl de Lorme, koji je u epidemiji kuge 1619. u Parizu napisao da je razvio odeću napravljenu od marokanske kozje kože, uključujući čizme, pantalone, dugački kaput, šešir i rukavice, po uzoru na vojničku platnenu haljinu koja je išla od vrata do skočnog zgloba. Lorme je napisao da je maska imala „nos dug pola stope, u obliku kljuna, ispunjen parfemom sa samo dve rupe, po jednu sa svake strane blizu nozdrva, ali to može biti dovoljno za disanje i nošenje“.
Tipična maska je imala staklene otvore za oči i zakrivljen kljun u obliku ptičijeg kljuna sa naramenicama koje su držale kljun ispred lekarovog nosa. Maska je imala dve male rupe za nos i bila je vrsta respiratora koji je sadržavao aromatične predmete. Kljun je mogao da sadrži suvo cveće (uključujući ruže i karanfile), začinsko bilje (uključujući lavandu i pepermint), kamfor ili sunđer od sirćeta, kao i bobice kleke, ambru, karanfilić, lavandu i miro. Svrha maske bila je da se spreči loš miris, poznat kao mijazma, za koji se smatralo da je glavni uzrok bolesti. Lekari su verovali da će se lekovito bilje suprotstaviti „zlim“ mirisima kuge i sprečiti njihovu infekciju.
Kožni šešir sa širokim obodom označavao je njihovu profesiju i koristili su drvene štapove kako bi ukazali na područja na koja je potrebno obratiti pažnju jer su pregledali pacijente bez dodirivanja. Štapovi su se koristili još da bi udaljili druge ljude i da bi mogli da uklone odeću od žrtava kuge.
Lekari protiv kuge praktikovali su krvoproliće i druge lekove, poput stavljanja žaba ili pijavica na bubonične delove tela. Glavni zadatak lekara za kugu, pored lečenja ljudi sa kugom, bio je i sastavljanje javnih evidencija o smrti od kuge.
U nekim evropskim gradovima, poput Firence i Peruđe, od lekara od kuge se tražilo da urade obdukciju kako bi se utvrdio uzrok smrti i kako je kuga odigrala ulogu, tj. kako je kuga ubila tu osobu. Lekari kuge postali su svedoci brojnih testamenata u vreme epidemija kuge i davali su savete svojim pacijentima o njihovom ponašanju pre smrti. Ovaj savet varirao je u zavisnosti od pacijenta, a posle srednjeg veka priroda odnosa između lekara i pacijenta bila je regulisana sve složenijim etičkim kodeksom.
Dakle, odeća koju su nosili lekari imala je za cilj da ih zaštiti od vazdušnih bolesti tokom izbijanja bubonske kuge u Evropi. Često se posmatra kao simbol smrti i bolesti. Međutim, kostim je nosio relativno mali broj srednjovekovnih i rano modernih lekara koji su proučavali i lečili obolele od kuge.
Autor: Marija Kostić
