Koja je to najvažnija životna nagrada koju biste mogli izdvojiti?
„ Od životnih nagrada, što sam otac, a od profesionalnih – nagrada globalnog ambasadora Specijalne Olimpijade. 2011. Godina je bila posebna godina, jer sam ušao u kuću slavnih i upoznao decu prave Olimpionike. Decu koja bez, obzira što žive u zatvoru bez rešetaka, intelektualno ometeni, nemaju mogućnost da završe fakultete i da se zaposle kao ostali. Njihov svet limitiran je predrasudom, nekulturom, neprihvatanjem i odbacivanjem. Kada dobiju priliku da se pokažu, da urade ono što zaista mogu, oni su najsrećniji.“
Nakon dvadeset godina još uvek pamtimo Vaš neverovatan potez na Olimpijskim igrama u Sidneju. U jednom poenu prikazali ste veru, želju i odgovornost za ono što ste predstavljali i bili spremni da uradite da opravdate očekivanja svog tima I naroda.
„To je ona odgovornost koja ne dolazi od danas do sutra, to je ona odgovornost koja sazreva u sportisti od njegovih dečačkih dana do maksimuma. To nije jedan jednostavan poen, to je vera za koju vredi živeti i za koju vredi umreti. I ostali su imali potrebnu snagu, znanje I sposobnost za pobedu. Nije to ono što odlučuje, već je to upravo onaj drugi faktor.Nismo bili najbolja reprezentacija na Olimpijskim igrama te godine, ali je definitivno želja i svest za koga igramo presudila da tako bude.“
Šta je potrebno da bi jedno dete postalo šampion?
“Svi se bave treningom, trening je vežba. Kako bi dete postalo šampion, potrebno je da se u njemu probudi želja, ambicija I posvećenost. Sve ono što možeš da pipneš i uradiš ne ulazi u to. Možeš sportistuda spremiš, da ga razviješ i naučiš, ali da li će biti šampion ili ne,zavisi apsolutno od njegove emocionalne,odnosno psihološke sposobnosti.“
Kao primer uzima Novaka Đokovića. -„Njegov put je bio put trnja. Od samog početka morao je da se bori sa stvarima i protivnicima sa kojima ni Nadal, ni Federer, ni mnogi drugi nisu morali. On je bio gladan dokazivanja svima da je u stanju da postane šampion. Svojim roditeljima koji su podneli ogromnu žrtvu i svima ostalima koji su rekli da on to ne može.“
S obzirom da ste Vi neko ko iza sebe ima titulu Olimpijskog šampiona, kako postati Olimpijski šampion?
“Olimpijski šampion može biti svako, ako živi po tom kodeksu. Oni bude sa idejom da svakog dana urade nešto više nego juče. Imamo vrhunske sportiste i velike šampione. Vrhunski sportisti su vrhunski u onome što rade na terenu. Veliki šampioni su veliki i van terena, veliki šampioni su pravi Olimpijski šampioni zato što njihove težnje, ideje, njihova misija prevazilazi ono što je originalno. Oni se vezuju za više vrednosti, za moralnosti i žive po tom kodeksu.”
Koja je najvažnija lekcija koju su Vas sport I odbojka naučili?
“Najvažnija lekcija je da nikada ne odustajem i da se nikada ne predajem. Koliko god da su male šanse da možete da pobedite, uvek postoji mogućnost. Možda ne za tu utakmicu i za taj meč, ali svakako za onu koja je vama najvažnija. U tom stanju i jeste rezultiralo da preskočim za onom loptom,da je vratim i da napravim poen.“
Jednom prilikom ste rekli “kad se rodimo – već smo umrli, samo je pitanje kako želimo da nas drugi zapamte”, kako Vi želite da Vas drugi pamte?
“Budi uzor, budi primer, ponašaj se shodno onome po čemu želiš da te pamte. Moj cilj je da pripremim decu i mlade koji dolaze da budu bolji nego što smo mi, da budu svesniji i odgovorniji. Da im prenesemo ono što su nama stariji, jer da nije bilo onih pre nas, ne bi bilo ni nas. Mi smo samo jedna karika u nepreglednom lancu. “
S obzirom da se odbojka često deklariše kao ženski sport, koje je Vaše mišljenje o tome?
“Odbojka jeste ženski sport, ali ne zato što ga igraju žene već zato što, da bi igrali odbojku morate da posedujete određenu dozu intelektualnih kapaciteta, a žene su pametnije od muškaraca. Poen može realizovati na preko deset hiljada načina, uz pomoć kreativnosti i dosetljivosti.To je nadigravanje. Mreža između jasno govori da morate da kontrolišete svoje emocije, da morate da usmerite svoj intelekt, da morate sa vašim saigračima da sarađujete, bez obzira na prilike. Koliko god da ste sposobni, ukoliko igrate kao pojedinac vi gubite, jer ne možete sami.
Da li je kamp mesto susreta I socijlizacije za decu ili na to više gledate kao na školu odbojke?
„To je vrsta socijalizacije i razmene bez predrasuda kao prevencija mržnje, tolerancije i strpljenja.“ Ponosno ističe da je upravo to za njega najveće bogatstvo. -„Ne odbojkaško znanje, već upravo ono što se drugi trude da im prenesu kroz različite vidove nauke, obrazovanja, kulture i svega ostalog. Sport je taj koji treba da pomogne da se prevaziđu barijere.“
Šta je ono što Vanju čini Vanjom?
„Kada pitaju Ko je Vanja? -Vanja je seljak iz Kleka, koji je još uvek prijavljen tamo i jako sam ponosan na to! Jedna iskrena, naivna, veroljubna duša koju malo ljudi razume, veliki broj ljudi prezire zato što ne mogu da budu ja, a najveći broj ljudi poštuje jer to što radim ne radi niko. Nakon toga počinju da podržavaju i postaju najveći branioci onoga što radim. Svi vizionari na početku imaju puno neprijatelja, jer ljudi ne mogu da shvate i prepoznaju ideju koju neko ima. Najbolji stimulus su mi deca, jer ja sebe doživljavam kroz njih.”
Autor: Anđela Golijanin
