Kralj harmonike Aleksandar Sofronijević za “ Novi svet“ govori o svojim počecima, usponima, karijeri

Kultura

Aleksandar Sofronijević je rođen 19. novembra 1983. godine u Kraljevu od oca Radovana i majke Milene.

Poznat je javnosti kao jedan od najtalentovanijih harmonikaša u našoj zemlji, i kao osoba koja vrlo intezivno radi na svojoj karijeri i uspehu.

Od malena gaji ljubav prema muzici, ali posebno prema harmonici. Kao tinejdžer osniva bend sa svojim drugovima i ubrzo pojavljuje na sceni Granda, gde se nalazi i danas.

Kako je izgledao početak karijere harmonikaša?

Počeo sam kao baš mali. Nisam ni znao u početku šta je to harmonika. Međutim, kada sam video tu muzičku igračku prvi put, dok sam bio kod maminih u selu Tomatno polje, okolina Ježevica kod Divčibara, ja bez toga nisam hteo da krenem kući. Počeo sam da se igram sa njom, razvlačio je, pritiskao i ona je proizvodila neke zvuke. Gledajući svoje roditelje kako na televiziji prate baš te osobe koje sviraju harmoniku, kao što su Branimir Đokić, Ljubiša Pavković, ubrzo sam i ja krenuo da ih imitiram, čime su moji roditelji odlučili da mi kupe pravu harmoniku. I tako, malo po malo, od obične igre do ozbiljnog harmonikaša, koji jako voli svoj posao.

Kako je pandemija Covid 19 uticala na Vaš posao?

Bukvalno smo bili ugašeni godinu i po dana, zaista ništa nismo svirali. Možda u nekim pauzama, kada su bile dozvoljene svirke, svirali smo na par događaja, svadba Nikole Jokić i još dve tri svirke. Snimali smo emisiju Nikad nije kasno. Ja sam pravio svoj studio, produkcijsku kucu, i to je jako dobro ispalo. Izgubili smo mnogo posla, ali smo dobili neke druge stvari. Malo smo se svi više družili, viđali, i nekako smo se najiskrenije, odmorili.

Koju saradnju biste izdvojili kao posebnu u odnosu na druge?

Ja sam zaista sarađivao sa svima na estradi. I iz pop-rock segmenta, narodne muzike i nekako sam presrećan što sam to doživeo. Jako mi je teško da izdvojim, ali ako bih morao, onda bi to bio spektakularni koncert Predraga Živković Tozovca, gde se saradnja pretvorila u druženje. Svi ćemo pamtiti njegove reči i savete, i on je bio jedan neverovatan dasa. Zaista, čast mi je bila da se družim sa njim i da me on zove svojim kolegom.

Kakvo mišljenje imate o današnjoj muzičkoj sceni u Srbiji?

Muzička scena u Srbiji je jako šarenolika. Ima tu svega, ima ljudi koji se ozbiljno bave tim poslom, na jedan pravi profesionalan način, ima i ljudi koji se time bave samo radi profita. Svakako, nešto zadnjih godina, ovako na našoj sceni što ja pratim i volim da uživam je grupa SARS. Oni su meni zaista neverovatni. A u nekom drugom polju, opet u narodnoj muzici, imamo i dalje ljude koji i dalje snimaju prave pesme poput Snežane Đurišić, Ane Bekute, Ace Pejovića… Tako da ima svega. Treba biti istrajan i raditi na pravi način, kao što rade naše kolege iz rokenrol benda Van Gog. Oni svake godine naprave neku fantastičnu pesmu i ne odustaju od muzike. Meni je žao da neke mlađe generacije izvođača prerano odustaju od muzike i stavljaju se u neke muzičke segmente koji meni nisu jasni kao muzičar umetniku. Ali svakako, svako vreme ima neke svoje trendove i svi se mi trudimo da na neki način budemo u trendu, ali opet da se bavimo kvalitetom. Danas postoji neki da kažem folk trep, to je nešto što mene zaista ne zanima i ne razumem, i verujem da će brzo proći.

Da li sebe smatrate ostvarenom osobom?

Pa zaista smatram da sam se u profesionalnom smislu dosta ostvario i da ima stvari o kojima sam sanjao i koje danas dolaze na red. Da mi snimamo našu muziku, da imam orkestar, pravim svoju diskografiju, i da se mi bavimo sobom, a ne samo drugim ljudima. Tako da, ostvarili smo dosta kao tim , i ja kao solista, ali tek sad dolazi do ostvarenja naših želja i svega tog muzičkog iskustva kojetreba da manifestujemo kroz dalje buduće snimanje nekih naših numera, mojih numera, pesama koje će pevati moj orkestar. Tako da, radujem se tome što dolazi.

U kom pravcu želite da razvijate svoju karijeru? Da li imate nešto u planu?

Ja želim da se moja karijera dalje razvija u pravcu generalno producenta, tog ozbiljnog studija, produkcijske kuće A- studio ton i da mi tu kao orkestar ostavimo jedan ozbiljniji muzički trag. Da tu svakako sarađujem sa drugim kolegama koji još treba da koriste taj vrhunski studio koji je napravljen u Beogradu i da se svakako razvijam kao umetnik u tom pravcu kao producent i da stvaram muziku.

Autor: Milena Vlajić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *