Iako je upamćen kao pisac svetske književnosti, Gete, nije bio samo književnik, nego i pravnik, naučnik i filozof. Smatra se jednom od najznačajnijih ličnosti evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka.
Njegov otac je bio važna i poštovana ličnost, a Geteu je njegova pozicija omogućila da izučava sve uobičajene teme i da se specijalizira za jezike i književnost.
Svoje studije prava je započeo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, a završio ih je 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, gde je uporedo pohađao i botaniku, hemiju, anatomiju.
Bitan trenutak za rađanje Geteove zainteresovanosti prema pisanju je upoznavanje Johana Gotfrida Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo postaje pristalica pokreta Šturm und drang.
U toku svoje advokatske karijere izdaje književni časopis „Vitez sa gvozdenom rukom“.
Geteov zivot je bio ispunjen ženama koje su mu bile inspiracija za njegova najpoznatija dela. Godine 1772., Gete upoznaje Šarlotu Baf . Tada nastaje nemoguća ljubav. Iako je Šarlota bila verena, to nije sprečavalo Getea da se udvara. Taj ljubavni trougao ga inspiriše i Šarlota postaje Lote u romanu „Jadi mladog Vertera“, priči o nesrećnoj ljubavi mladog čoveka. Ovim romanom je nadahnuo mnoge mladiće i žene da izvrše samoubistvo, a priča o tragičnom Verteru pronađena je na mnogim njihovim leševima.
Nakon izdavanja svog prvog romana i veridbom sa Elizabet Šeneman, odlazi zauvek iz rodnog grada u Vajmar na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara. Na dvoru vojvode od Vajmara je koordinirao velike projekte miniranja, izgradnje puteva i navodnjavanja. Uporedo je i slikao, radio na anatomiji i botanici, stvarao teoriju boja i 26 godina režirao predstave u pozorištu.
Dve njegove kasnije drame, Ifigenija u Biku (1787) i Torkuato Tasso (1790), poznate su po klasičnoj suzdržanosti, što nije bilo karakteristično za Getea.
Neki ga nazivaju nemačkim Šekspirom, jer je bio majstor nemačkog jezika. Kao veliki poštovalac srpske epske narodne poezije i prijatelj sa Vukom Stefanovićem Karadžićem, preveo je pesmu Hasanaginica na nemački jezik.
Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. U tom braku dobija i svog jedinog sina Avgusta. Poslednjih godina života se posvećuje samo pisanju i iz tog perioda nastaju „Rimske elegije“.
Svoj život je završio 1832. godine u Vajmaru. Njegova dva najpoznatija dela, „Faust“ i „Stradanja mladog Vertera„, i danas inspirišu mnoge pesnike i filozofe. Kulturna ustanova Savezne Republike Nemačke, koja svoju delatnost obavlja širom sveta, nosi Geteovo ime, Gete-Institut .
Autor: Nevena Kalezić
