Oslobodilac Niša i južnih krajeva, prvi vladar nezavisne države i prvi kralj moderne Srbije, Milan Obrenović, ostao je upamćen i kao čovek nemirnog duha, širokih vidika, burnog temperamenta i boemskog načina života. Svoje rano detinjstvo proveo je u Moldaviji na posedu svoga oca Miloša, sina Jevrema Obrenovića. Nakon očeve smrti kao šestogodišnjak preselio se u Kragujevac, prestonicu Srbije gde se o njemu starao stric, knez Mihailo Obrenović.
Brigu o Milanovom školovanju preuzeo je lično knez odabravši za njega, nakon srpskih škola, pariski licej Luj le Gran. Kao veoma oštrouman i bistar mladić, Milan Obrenović brzo je prihvatio francusku školu koja je u to vreme obilovala lepim umetnostima, književnosti, slikarstvu i pozorištu koje su lako okupirale um mladog princa pretvarajući se u nezadrživu strast. Energični srpski temperament prožet širokim obrazovanjem slobodnog evropskog duha od Milana Obrenovića stvorio je elegantnog i svestranog gospodina prefinjenih manira, dostojanstvenog držanja i vladarske titulature koju je upotpunjavala njegova fizička privlačnost. Milan je bio jedan od najlepših srpskih vladara, korpulentan, pravilnih crta lica, živahnih očiju poput svoje majke, sa isturenom bradom i tankom gornjom usnom.
Kada je u pitanju njegova vladavina od trenutka kada se proglasio punoletnim, iako to još nije bio, raspustio je Namesništvo i preuzeo vlast. O njegovoj vladavini i životu, iako nije poživeo dugo, moglo bi se ispisati nekoliko tomova i snimiti čitavi dokumentarni i filmski serijali. Iako se svojski trudio da kao vladar učestvuje u donošenju odluka, najčešće su one bile pogrešne, rukovođene ličnim strahovima od mogućih atentata, sujetom i potrebom za dominacijom. O problemima koje je Milan stvarao srpskoj delegaciji u Berlinu 1878. godine svojom promenljivom ćudi i detinjim, ishitrenim reakcijama svedoči i sam ministar spoljnih poslova Srbije u to vreme, Jovan Ristić. Knez Milan Obrenović je dovodio srpsku diplomatiju do ivice ponora, pa je Ristić i nakon nekoliko godina sa izvesnom gorčinom napominjao kako mu je bilo lakše da u neku odluku ubedi austrougarskog ministra inostranih dela Đulu Andrašija nego sopstvenog kneza.
Sujeta i lična arogancija kralja Milana Srbiju je odvela i u nepotreban rat protiv Bugarske koji se neslavno završio porazom kod Slivnice 1885. godine. Radilo se o tome da je kralj Milan ujedinjenje Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije doživeo kao pretnju po Srbiju i kršenje ugovora iz Berlina. Istini za volju, kada je ovo drugo u pitanju, srpski kralj je bio u pravu. Međutim, bilo kakva bugarska pretnja bila bi grubo smirena od strane zapadnoevropskih sila, ne zarad zaštite interesa Srbije, već zbog straha od otelotvorenja zamisli iz San Stefana. Konačno, samo je visprenost srpskih političara i teškom mukom stečena blagonaklonost Dvojne Monarhije spasila državu gubitka teritorije i ponižavajućeg mira.
Tako se gotovo svi uspesi srpske diplomatije tokom vladavine Milana Obrenovića mogu podvesti pod zaslugu mudrih političara i diplomata, u prvom redu proslavljenog Jovana Ristića. Praktično je on tvorac nezavisnosti Srbije stečene u Berlinu, zatim kreator najboljeg Ustava u čitavoj istoriji Srbije 1888. godine i administrator pravno-socijalnog i političkog sistema moderne države. Milanova sklonost autokratiji, karakteristična za predstavnike dinastije Obrenovića, izazvala je čak četiri pokušaja atentata na njega, veliku pobunu u Timočkoj krajni 1883. godine i konačno prisilu na abdikaciju i napuštanje Srbije.
Shodno njegovom kompleksnom i bogatom karateru, Milan Obrenović učinio je više nego svi njegovi prethodnici kada je prosvetni sistem Srbije u pitanju. Naime, on je bio jedan od retkih vladara koji je značajna sredstva ulagao u obrazovanje. Razlog tome jeste upravo taj što je on lično vrednovao znanje i shvatao bogatsvo koje ono pruža u duhovnom napretku pojedinca i celokupnog etničkog bića jednog naroda. Za vreme njegove vladavine osnovne škole i gimnazije dobijale su na kvalitetu, a broj škola se uvećavao širom Srbije. Takođe, kralj Milan Obrenović je zaslužan i za osnivanje Akademije nauka, a veliki broj nadarenih đaka iz Srbije školovao se o njegovom trošku u inostranstvu.
Za sve to vreme Milan Obrenović ponosno je igrao i svoju ulogu boema i svojevrsnog evropskog plejboja, zavodnika, ljubitelja umetnosti i igara na sreću. Još kao mladić, Milan je skrenuo pažnju na sebe svojim kućnim ljubimcem, majmunom Žoržom. Ovaj nesvakidašnji ljubimac bio je dečakov poklon dobijen od majke Marije za svoj šesnaesti rođendan, 1870. godine, koji je kupila u Rusiji na bazaru u Sočiju. Milan je, bez obzira na negodovanje namesnika Ristića i Blaznavca, dopuštao Žoržu da se kreće po kneževskim odajama, hranio ga kikirikijem i leblebijama, dresirao ga i nosio na svom ramenu. Za razliku od namesnika i dvorana, srpski narod je sa simpatijama prihvatio prinčevog ljubimca. Knez je ubrzo postao kralj, pa usled burnih vremena, koja su usledila, istorija nas je uskratila za informaciju o sudbini ovog neobičnog ljubimca.
Ovu epizodu iz života mladog prestolonaslednika iskoristio je čuveni srpski književnik Milovan Glišić za svoju priču „Redak zver“. Ako je verovati tadašnjim čaršijskim pričama, Glišić je iskoristio lik kralja Milana i majmuna Žorža za satiričnu predstavu „ludog Engleza“ i njegovog majmuna. Bila je ovo Glišićeva osveta Milanu Obrenoviću zbog penzionisanja sa mesta dramaturga Narodnog pozorišta.
Burne političke promene i ljubavne avanture podjednako su potresale život ovog mladog vladara, smenjujući se neverovatnom brzinom. Izuzetna sentimentalnost i strastvenost svaku njegovu ozbiljniju vezu pretvarale su ljubav koja se mogla završiti brakom. Česte afere dostizale su neslućene granice, ali se isto tako žar brzo gasio i kraljevo srce naglo se hladilo, željno novih uzbuđenja.
Obrazovan, slatkorečiv, stasit i lep, pa još i vladar, Milan Obrenović plenio je ženski svet. Prema rečima Vladimira Ćorovića, da se rodio nekoliko vekova ranije bio bi prvi kandidat za „Dekamerona“. Jedna od prvih ljubavi kneza Milana Obrenovića bila je srpska madam Pompadur, udovica Leposava Novaković. Avantura sa Leposavom trajala je skoro godinu dana, a mladi knez je toliko bio opčinjen čarima ove zanosne lepotice crnih očiju da je bio spreman odreći se i prestola radi braka sa njom. Uzalud je Milan pokušavao da u napadima gneva prisili ministre, koji su mu već tražili suprugu, da ga razreše vladarske obaveze. Tek je na Leposavino insistiranje i povlačenje njihova avantura splasnula, mada je bilo govorkanja da je Milan i nakon braka posećivao svoju prvu ljubav.
Kraljevu prisutnost u ženskim srcima Beograđanki tog doba nedvosmisleno opisuju i pesme nastale iz ljubavi koju je u njima budio zgodni Obrenović. Sve do dana današnjeg u mnogim srpskim restoranima i kafanama može se čuti pesma ,,Moj Milane”, koju mu je jedna od njegovih brojnih ljubavi ispevala 1885. godine, onda kada je polazio u rat protiv Bugara.
Srpskog kralja Milana Obrenovića kao boema i zavodnika svetskog nivoa takođe opisuju i priče iz pariskih restorana, zatim elitnih evropskih i američkih aristokratskih krugova. Naime, Milan je, prema pričama pariske čaršije, tokom jedne večeri sam ušao u nepoznati bife kako bi popio piće. Grupa veselih pariskih umetnika, poznatih slikara i književnika svoga vremena, opijena ambijentom i bogatstvom trpeze, nisu ni zapazili, a moguće ni prepoznali srpskog kralja. Sa prvim mrakom samac za šankom se nečujno izgubio, a šok je usledio tek kasnije iste noći, kada su umetnici završili svoje druženje i odlučili da plate ceh. Iznenađeni time što ceha nema, obavešteni su od strane konobara da je njihov račun namirio srpski vladar, koji je ranije te večeri kratko posetio bife. Zadivljeni ovom galantnošću srpskog kralja i strastvenog ljubitelja umetničkog izraza svake vrste, eminentni francuski umetnici nisu odoleli da ovu anegdotu prenesu francuskoj javnosti.
Poznatiju i sočniju priču, takoreći trač u krugovima evropske aristokratije, izazvala je afera srpskog kralja sa Amerikankama Ledi Dženi i njenom sestrom Klarom Friven. Priča o avanturi sa Ledi Dženi potiče od engleskih istoričara koji kao jednog od njenih ljubavnika navode i srpskog kralja, odnosno grofa od Takova, kako je nazivan nakon abdikacije. Ova Amerikanka slobodnog duha, ako je verovati engleskim istoričarima, imala je više od dve stotine ljubavnika, a udajom za Randolfa Čerčila, vojvodu od Marlboroa, 1874. godine, stekla je englesku titulu ledi. Iako u svojoj knjizi „Sećanja“, ona Milana naziva necivilizovanim bićem sa manjkom manira, nedvosmisleno pokazuje svoju strast, divljenje i čak zaljubljenost govoreći o njegovoj nadarenosti i blistavom umu. Ona govori o njihovim zajedničkim izlascima naglašavajući da je svoje najlepše veče u životu provela baš sa njim, u posebnoj sobi najskupljeg i najotmenijeg londonskog kluba „Amfitrion“. Te večeri, samo zbog nje, Milan je naredio da se zidovi potpuno prekriju orhidejama. Govoreći o meniju te večeri krasio njihovu trpezu, dama koja je u svom životu sasvim sigurno imala prilike da se druži sa najvećim bogatašima sveta, zadivljeno piše o ekstravagantnom grofu od Takova, koji nije imao osećaj za vrednost novca. Ona takođe govori o tome da joj je Milan govorio o svom tužnom detinjstvu sa roditeljima koji se razvode, zatim sa stricem koji je u atentatu ubijen, nakon čega je i sam bio okružen onima koji mu žele smrt. Ovo je bila obična laž slatkorečivog zavodnika koji je na dvoru u Kragujevcu, potom i u Beogradu, živeo kao razmaženo derište sa svojim nesvakidašnjim ljubimcem Žoržom.
Ledi Dženi bila je prva Amerikanka koja nije odolela šarmu srpskog kralja. Za vreme odsustva svog muža, tj. kada ga je princ od Velsa, Edvard, nakon sukoba poslao na beznačajan položaj u Irskoj, ambiciozna Amerikanka je pored kralja Milana imala vezu i sa samim budućim kraljem Edvardom, zatim i nemačkim princem Kinskim. Pored svih ljubavnika koji su opčinjeni padali pred zavodnicom iz Njujorka, ostaje otvoreno pitanje da li je Milan Obrenović zaista uspeo da zavede dokazanu damu koja je „lovila“ bogataše ili je samo još jednom lakomisleno pao u žensko naručije dopuštajući da potoci novca netragom teku iz njegovih ruku?
Međutim, od Milana Obrenovića kao svetskog boema i zavodnika to nije bilo sve. Markantni bivši kralj Srbije fascinirao je još jednu Amerikanku, i to sestru svoje ranije ljubavnice ledi Čerčil, Klaritu, zvanu Klara. Iako u braku sa Moretonom Frivenom, članom britanskog parlamenta koji je često odsustvovao od kuće, Klara je uživajući u čarima Pariza naletela na galantnog grofa od Takova. Milan Obrenović fascinirao je Klaru obasipavši je buketima gardenija, njenog omiljenog cveća. Klara u svojim memoarima, za razliku od svoje sestre koja Milana naziva varvarinom, piše o njihovim zajedničkim izlascima u pozorišta i opere, na otmene večere i u duge šetnje. Klara takođe piše o Milanovoj bračnoj ponudi i tome kako joj je obećavao da će se vratiti na presto ako se ona razvede i učiniti je kraljicom. Klara je odbila bračnu ponudu jer je već imala dvoje dece, ali to joj nije smetalo da i dalje održava intimno prijateljstvo sa grofom od Takova.
Milan Obrenović je nastavio da Klaru zasipa pažnjom i skupim poklonima, ali pritom nije zaobilazio ni njenu decu. Ako je moguće verovati Klarinim memoarima, Milan je njenim sinovima kupio najskuplju kolekciju, tada veoma popularnih, olovnih vojnika koja je verno predstavljala svaku jedinicu britanskih vojnika. Ovo bi svakako moglo ličiti na Milana koji se inače i u svojoj politici kao vladar i kasnije kada se vratio u Srbiju na poziv svog sina veoma ozbiljno i odgovorno bavio vojnim pitanjima. Kako god, Klara naglašava da je sin njene sestre, Vinston Čerčil, kasnije premijer Engleske, takođe sakupljao olovne vojnike, ali da nikada nije imao vrednu kolekciju kao njeni sinovi. Ona takođe tvrdi da je Vinston od njenih sinova ukrao nekoliko vojnika, što, ukoliko uzmemo u obzir karakter i ličnost u kakvu je ovaj dečak kasnije izrastao, zvuči sasvim verovatno.
Jedna od najvećih i najdinamičnijih ljubavnih priča iz života kralja Milana Obrenovića dogodila se poslednjih godina njegovog vladanja Srbijom. Avantura sa Grkinjom Artemizom Hristić na kraju je proizvela i razvod od kraljice Natalije i rađanje vanbračnog sina Đorđa. Artemiza je zapravo bila udata za Milana Hristića, tadašnjeg sekretara poslova Kraljevine Srbije u Carigradu. Njen muž je bio sin Filipa Hristića koji je ranije bio i predsednik vlade, zatim ministar inostranih dela, prosvete, guverner Narodne banke i ambasador u mnogim značajnim prestonicama Evrope. Artemiza Hristić i Milan Obrenović upoznali su se na jednom od balova koje su priređivale ugledne beogradske porodice. Ona je neko vreme bila i dvorska dama kraljice Natalije, a kako bi više vremena provodio sa njom, kralj je njenog supruga imenovao za svog ličnog sekretara. Milan je tajno, noću i skriven kapuljačama posećivao svoju ljubavnicu. Vođen ljubavlju i opijenosti prema ovoj lepoj Grkinji, Milan se razveo od Natalije u želji da se oženi Artemizom. Problem je, međutim, predstavljao njen brak koji se nije mogao tako lako poništiti. Pod pritiskom skandala, ne samo lokalne, već i svetske javnosti, Artemiza se sklonila u svoj rodni Konstantinopolis gde je rodila sina Đorđa. Tada se kralj u ostavci pod imenom grof od Takova i nastanio u Parizu gde je živeo sa njom i detetom. Iako nikada nije zvanično priznao Đorđa kao svog sina iz razloga što nije želeo da ugrozi poziciju svom prvorođenom sinu Aleksandru, u pismima koja je slao Artemizi nedvosmisleno govori o njihovom detetu, odnosno Đorđu. Ipak, ni veza sa Artemizom nije trajala dugo i oni su se 1894. godine razišli kada se ona i definitivno sa detetom vratila u Konstantinopolis. Proslavljeni srpski pesnik Vojislav Ilić hapšen je zbog pisanja pesme Maskenbal na Rudniku sa aluzijom na kralja Milana, odnosno načelnika i Artemize Hristić kao žene prepušene u žandara.
Nepopularnost koja je rasla prema kralju Milanu kulminirala je delom zbog političkih i vojnih propusta, ali i zbog odnosa prema kraljici Nataliji. Njeno otvoreno rusofilstvo nasuprot kraljevog, čini se opravdanog straha od ruskih aspiracija na Balkanu i poniženja koja je Carevina činila Srbiji od San Stefana, ali i kasnije, samo je produbilo njihov sukob izazvan najpre kraljevim neverstvima. Prvi pokazatelj slabosti kralja bio je Ustav iz 1888. godine koji mu je u velikoj meri ograničavao manevarski prostor na političkom planu. Takođe, snažan ruski uticaj u Srbiji posebno među rusofiulski orjentisanim političarima, koji su otvoreno stali na stranu kraljice, dodatno su uzdrmali Milanov položaj na prestolu. Nekoliko pokušaja atentata upućivali su i na moguću karađorđevićevsku reakciju, a kralj je sve više ispoljavao svoj paranoični strah, uveren da i kraljica Natalija želi da ga ubije. Nakon skandalozne afere sa Artemizom i mučnog razvoda, Milan je, najverovatnije pritisnut kockarskim dugom, pristao na abdikaciju. Kada je zvanično prepustio tron svom maloletnom sinu, Milan Obrenović je ostao u Beogradu odredivši Namesništvo u kome je, pored Protića i Belimarkovića, glavnu reč imao Ristić.
Sukob sa kraljicom Natalijom produbljen je kada se ona vratila u Beograd pod izgovorom da pomogne Aleksandru, ali je pravi razlog vrlo verovatno bila politička potreba da se preko budućeg kralja učvrste rusofilski elementi u svim aparatima vlasti u Srbiji. Milan je 1891. godine uspeo da isposluje proterivanje Natalije u Francusku, ali je ovo izazvalo kontraefekat i samo dokazalo jaka rusofilska strujanja u Srbiji. Samo prisustvo Milana postalo je preteće i nepoželjno, a njegovi kockarski dugovi olakšali su učvršćivanje ruskih pozicija u srpskim polugama vlasti. Milan Obrenović odlučio je da i definitivno napusti Srbiju onog momenta kada mu je ruski carski dvor uplatio svotu od dva miliona dinara.
Svoje poslednje dane Milan Obrenović proveo je u Beču gde se smrtno razboleo od upale pluća. Preminuo je u svojoj 47. godini u kući koju mu je ustupio car Franc Jozef u znak prijateljstva i dobrih odnosa. Poslednjih dana Milan je trpeo teške bolove koje je jedva podnosio, često tražeći od svog prijatelja Ergenija Zičija, koji je boravio kod njega, revolver da sebi prekrati muke. Tokom teških bolesničkih noći buncajući je prizivao vukove, pritom često tražeći da gleda pozorišne predstave Rakovskog. Preminuo je 1901. godine, a sahranjen je u manastiru Krušedol, pored kneginje Ljubice.
Na kraju, iako su se tokom njegove vladavine odigrali značajni događaji i svojevrsne prekretnice u novijoj srpskoj istoriji, uloga ovog vladara ne može se smatrati važnom, pogotovo ne presudnom. Vreme njegove vladavine bilo je zapravo doba razvoja parlamentarizma u Srbiji, nastanka političkih partija, modernizacije društva u smislu slobodnije štampe, verskih i manjinskih prava, jednom rečju zdravog političkog života. Pritom su vojni uspesi i političke pobede, možda jedan jedini put u istoriji Srba bile koordinisane u narodnom interesu, najpre zahvaljujući prvenstvu koje je u odlučivanju imao diplomatski kadar u okviru vladajućih struktura. Sveobuhvatno posmatrano, Milan Obrenović kao vladar može se okarakterisati kao marioneta sa povremenim pokušajima apsolutiste. Sa druge strane kao ličnost on je, metaforički rečeno, oduvek bio onaj razmaženi princ sa Žoržom na ramenu koji grubo nastoji da ispuni svaki svoj hir.
Autor:Srđan Jović
