Fotografsko pamćenje je fenomen koji podrazumeva sposonost pojedinca da se sa velikom preciznošću seća fotografija, zvukova, tekstova ili događaja iz života.
Iako mnogi žele da poseduju ovaj neverovatan dar, on tehnički ni ne postoji! Naučnici su testirali mnoge ispitanike koji su tvrdili da imaju fotografsko pamćenje, ali se nakon ispitivanja utvrdilo da to zapravo i nije slučaj.
U teoriji, osoba sa fotografskim pamćenjem bi za samo nekoliko sekundi gledanja u određeni tekst trebala da bude sposobna da do detalja zapamti njegov sadržaj i da ga zadrži u dugoročnom pamćenju. Osobe koje za sebe smatraju da imaju ovu vrstu pamćenja uglavnom imaju eidetičku memoriju – sposobnost da se nakon kratkog vremena gledanja u sliku ili neki drugi prizor, zapamti veliki broj detalja koji prelaze u kratkoročnu memoriju. Ona može trajati svega nekoliko sekundi, dok bi prava (tj. fiktivna) fotografska memorija trajala doživotno. Takođe, u najvećem broju slučajeva ga imaju samo deca, zato što sazrevanjem i učenjem različitih veština kao što su čitanje, pisanje, rešavanje jednostavnih zadataka… um, pa tako i sećanje postaje sve apstraktnije, samim tim se ta sposobnost gubi.
Što se fotografskog pamćenja tiče, postoje dva slučaja gde su ljudi pokazali približno idealne rezultate.
Jedan od profesora na Harvardu, 1970. godine tvrdio je da njegova učenica Elizabet Stromajer ima forografsko pamćenje. Naime, pokazao joj je fotografiju od deset hiljada nepovezanih tačkica. Sutradan, pokazao joj je drugu fotografiju na kojoj je isti broj tačkica bio drugačije raspoređen. Preklapanjem te dve slike, može se videti trodimenzionalni oblik, koji je ona navodno mogla da prepozna sećajući se jučerašnje slike.
Drugi slučaj nađen je kod ruskog novinara Solomona Šereševskog. Nakon što je prisustvovao poslovnom sastanku 1920. na kom nije hvatao beleške, uspešno je uspeo da citira kompletan govor bez greške, zbog čega je na sebe privukao pažnju mnogih. Posle toga je pamtio duge matematičke formule, besmislene nizove brojeva i duge poeme na stranim jezicima! Ipak, za njegov slučaj je ipak bilo zaslužna sinestezija koja mu je omogućavala da oseti svih pet čula istovremeno, zahvaljujći čemu je uz svaku draž koju je primao dobijao mnoštvo drugih asocijacija.
Postoje razni oblici pamćenja koji se mogu pomešati sa fotografskim i oni često iza sebe imaju neki neurološki razlog nalik na opsesivno kompulsivnom poremećaju ili malopre pomenutoj sinesteziji. Ipak, ništa od navedenog ne ispunjava kriterijume prave fotografske memorije.
Autor: Olivera Sekulić
