Rukovođen teorijom mase najpre marksizam, potom boljševizam i na kraju komunizam pokazali su se apsolutno nesposobnim da zaostalu privredu oporavi i vodi ispravnim principima. U svojoj osnovi ovakav model liderstva nikada nije posedovao stvaralački, već isključivo nasleđivački princip, a primer Sovjetskog Saveza na globalnom nivou dokazao je sve manjkavosti takve delatnosti, odnosno da nije u stanju da vodi ono što je preuzeo. Mnogo toga se slama i propada, principi i nosioci vlasti se rađaju, oblikuju, menjaju i na kraju nestaju, međutim, dugovečnost i stabilnost određenog modela određuje njegovu vrednost. Proces duhovnih, misaonih, umetničkih i privrednih vrednosti neprekidno se odvija obuhvatajući sve pomenute faze i svaka vlast opterećena je odbranom sopstvenih idejnih i kulturoloških principa, tj. sopstvenih stubova moći. Marksistička ideologija u svojoj osnovi negovala je obrnuti sistem raspodele, od mase ka pojedincu, tj. u smeru prema gore. Princip vrednosti majoriteta, umesto razvoja nasleđenih načela, tradicionalnosti, kulture i sveobuhvatne civilizacijske baštine jednog etničkog organizma, u praksi rastače jedinstvo i cepa zajednicu. Sam po sebi ovakav model ne samo da nije posedovao onaj neophodni duh koji može stvoriti, oblikovati i dugoročno usmeravati kretanje jedne kulture i privrede, već nije bio u stanju ni postojeće temelje privrede da nadgradi i vodi prema svojim teorijskim vrednostima, već je vrlo brzo zapao u koncesiju principa ličnosti. Kako pritom u svojim osnovama on ne shvata ulogu ličnosti, samim tim ni vrednosti pojedinca u okviru grupe, marksistički model usmeravanja nije uspeo izgraditi temelje svoje idejne zgrade, pa se brže od očekivanog našao u sopstvenom pepelu. Praktična propast i neuspeh marksističke ideje, koja je sama po sebi neprirodna i neprimenljiva u praksi, najuočljivija je upravo na svom najsmelijem poduhvatu, u Rusiji.
Preteći znaci ekonomske krize Sovjetskog Saveza primećeni su još s početka osamdesetih godina XX veka, međutim, tek je Mihail Gorbačov, kao generalni sekretar Centralnog komiteta Politbiroa, otvoreno progovorio o krizi koja je tresla državu. Njegovi prvi nastupi bili su oprezni, čak bojažljivi i on je tek pri kraju 1986. godine, kada je sklonio svoje protivnike iz Politbiroa, slobodno iznosio ideje reforme, čuvene perestrojke. Tokom naredne godine bio je još smeliji, verovatno jer je s vremenom shvatao dimenzije privredne krize koja se osećala u svakodnevnom životu.
Prve mere perestrojke ticale su pooštravanja radne discipline, ukidanja povlastica činovnicima, zatim osnivanje mešovitih preduzeća pre svega u oblasti proizvodnje, trgovine i uslugama. Takođe je sprovedena i reforma državnih gazdinstava uvođenjem zakona prema kome bi zemljoradnici mogli uzimati zemlju pod zakup i koristiti je bez stroge državne kontrole. Ove državne mere nisu uspele oporaviti privredu, najpre zbog činjenice da ruski zemljoradnici nisu posedovali neophodni kapital, a lokalni činovnici pasivno su posmatrali zakonske forme, ne trudeći se da u praksi obezbede uslove u kojima bi reformisana poljoprivreda mogla zaživeti.
Političke reforme bile su znatno sadržajnije i radikalnije od privrednih. Naime, 1990. godine ukinut je član 6 Ustava SSSR-a koji je Komunističkoj partiji garantovao apsolutnu vlast. Umesto ceremonijalnog i marionetskog Vrhovnog sovjeta formiran je Kongres u sastavu od 2 250 članova, a nakon više decenija za jedno mesto konkurisalo je nekoliko kandidata.
Uloga Mihaila Gorbačova u poslednjim godinama postojanja SSSR-a, zahvaljujući njegovim naporima da oporavi sovjetsko društvo, duboko ificirano štetnom ideologijom, koja je pritom neprimenljiva na višenacionalnu zajednicu, od njega je stvorila sasvim pogodnu ličnost za epitete izdajnika ili zapadnog agenta. Činjenica da je od samog kraja Drugog svetskog rata, kada je potpuno uništen zajednički neprijatelj, došlo do otvorenog sukoba dotadašnjih saveznika jednostavno je nametnuto mišljenje o učešću NATO pakta u uništenju svog jedinog protivnika u Evropi. Perestrojka je tako u onim najradikalnijim i konzervativnim krugovima Rusije doživljena kao podmetnuta reforma kojom treba najpre ekonomski, a potom i izazivanjem nemira unutar države potpuno potući protivnika, odnosno uništiti Sovjetski Savez. Ukoliko bi se ozbiljnije uzela u razmatranje mogućnost da je Gorbačov bio čovek zapada sa zadatkom da izazove najpre ekonomski, potom politički i nacionalni potres u SSSR-u, ovo zaista ne izgleda kao neverovatno. Sasvim je izvesno da su postojale određene agenture, koje su radile na podrivanju neprijateljskog sistema, ne samo krajem osamdesetih, već sasvim sigurno još od 1945. godine. Hladni rat kao svojevrsni informacioni rat u kome su ključnu ulogu igrali špijuni i agenti, ne samo u pukom pribavljanju informacija, već i u eksploataciji istih sa ciljem diverzije unutar neprijateljskog političkog sistema, potpuno otvara dimenziju teoretičara zavera sa dobrim šansama za uspeh. Međutim, ukoliko ima istine u tome da je Gorbačov bio čovek Zapada ubačen da razori sovjetski sistem i pripremi ga za demokratizaciju evropsko-američkog profila, kakva je usledila deceniju kasnije, ne treba smetnuti s uma da je njegova pojava na politiočkoj sceni bila uslovljena već postojećom i duboko ukorenjenom krizom koju je pre svega proizveo sistem zasnovan na marksističkim teorijama.
Pokušaji liberalizacije komunističkog društva umesto oporavka privrede, na svetlost dana izneli su sve slabosti višedecenijskog marskističkog principa upravljanja državom, narodom i privredom. Prvi put se u javnisti govorilo o postojanju organizovaniog kriminala širokih razmera, siromaštvu, lošem zdravstvenom sistemu, alkoholizmu, narkomaniji i prostituciji. Tvrdi komunistički blok odbijao je da prihvati činjenicu da je ogromno prostranstvo Sovjetskog Saveza načičkano raznim narodima, etničkim, verskim i različitim kulturološko-tradicionalnim grupama u samom startu bilo nepodobno za takav vid privredne i ekonomske politike. Pokušaj da se ideološkom doktrinom veštački nametne novi model mišljenja suprotan prirodnim i antropološkim vrednostima, našao se na ivici provalije znatno pre pojave Gorbačova. Njegovu ličnost posmatrajući kao neuspešnog reformatora ili čoveka koji je samo svojim lakim reformskim pokušajem ubrzao pad sa litice, ne treba preceniti u političkom smislu. Ovako toksičan sistem, pritom od samog nastanka postavljen naopačke, na neprirodnim osnovama nije mogao biti spašen niti održiv više od jedne komunizmom opijene generacije.
Kriza i privredni krah, kao što to najčešće biva, proizvodi u narodu iskonsku potrebu za preživljavanjem i opstankom koja ga vodi u zagrljaj sopstvenoj zajednici. Ova prirodna potreba svakog pojedinca da se zaštiti i oseti se sigurnim u grupi koja je, prema jeziku, krvi, tradiciji, kulturi i folkloru određuje, i u Sovjetskom Savezu proizvela je eskalaciju dugo potiskivanog nacionalizma kao jedinu mogućnost spasa. Ovi nacionalni pokreti kao kulu od karata srušili su marksistički model koji je nekoliko decenija zastrašivanjem i terorom držao u pokornosti tradicionalne vrednosti njenih naroda, u prvom redu Carevine Rusije. Neminovna pojava ruskog nacionalizma izazvala je slična kretanja i u drugim republikama, tj. među drugim, neruskim narodima. Sve u svemu, dejstvo komunističke indoktrinacije pokazalo se površnijim nego što se moglo i zamisliti: verske tradicije i osećaj pripadnosti narodu nisu bili uništeni novom ideološkom doktrinom.
Prvi nemiri pojavili su se u Alma Ati, decembra 1986. godine, zatim u Jermeniji i Azerbejdžanu, Gruziji, Fergani. U svim ovim oblastima sovjetska armija bila je prinuđena da i vojno interveniše. Baltičke zemlje su 1989. godine odbacile nezakonito pripajanje Sovjetskom Savezu. Imajući u vidu to da su se mnogi Rusi naseljavali u Litvaniji i Estoniji nakon 1945. godine, došlo je do otpora otcepljenju, što je izazvalo izuzetne nacionalne i političke probleme u odnosima prema Moskvi. Uprkos tome što je Ustavom bilo garantovano pravo svim republikama na mogućnost otcepljenja, ni liberalna vlada Gorbačova nije mogla dozvoliti da se bez otpora ispunjavaju svi separatistički zahtevi. Sekundarni, ali ne manje važni i ozbiljni, nacionalni problemi ticali su se zahteva ukrajinskih nacionalista, zatim Nemaca i Tatara da im se obezbedi pravo na vraćanje njihovim matičnim državama koje je Sovjetski Savez brutalno likvidirao na kraju Drugog svetskog rata.
Uprkos naporima nije se moglo očekivati da sovjetsko rukovodstvo pronađe rešenje koje bi zadovoljilo sve zahteve. Praktično je pravda za jedne po pravilu bila nepravda za druge nacionalne grupe u okviru države. Takođe je i spoljnopolitički položaj SSSR-a krajem osamdesetih godina bio vidno poljuljan. Iako je sovjetsko rukovodstvo i pre Gorbačova bilo spremno za pregovore i kompromis sa Zapadom, ipak sve do pojave ovog lidera, koji je hrabro pokazao spremnost da razmotri neka suštinska načela sovjetske spoljne politike, nije bilo pomaka. Proces preispitivanja nazvan „novo mišljenje“ značio je zaokret u pogledu nacionalnih interesa. Onda kada su prihvaćene, ili čak nametnute, osnovne zamisli „novog mišljenja“, Sovjeti su se povukli iz Avganistana, zatim, verovatno svesni svoje nemoći, odustali od intervencije u Istočnoj Evropi, tj. u državama članicama Varšavskog pakta. Tada je u vreme krize 1989. godine vrh SSSR-a potvrdio načelo „slobodnog izbora“ prilikom uspostavljanja nekomunističkih vlada u Pragu, Varšavi, Budimpešti i Istočnom Berlinu.
U jeku ovih spoljnopolitičkih promena, koje svakako nisu mogle ostati nezapažene, ključno pitanje za većinu sovjetskog stanovništva bila je i dalje unutrašnja ekonomska kriza. Privredna situacija ponovo je postala kritična, a perstrojka nije uspela da odgovori izazovu koji se pred njom nalazio. Konačno, avgusta 1991. godine konzervativni vrh sovjetske armije, Partije i KGB-a sproveli su državni udar sa ciljem da zbace Gorbačova i uspostave čvrst centralizovani režim. S obzirom na to da puč nije uspeo, sve republike i mnogi narodi tražili su nezavisnost, a Gorbačov, nemoćan da spreči ono što je neminovno, 25. decembra 1991. godine podneo je ostavku. Rusija je prema principima međunarodnog prava priznata kao formalna naslednica Sovjetskog Saveza, preuzevši tako i čitav arsenal sovjetskog nuklearnog naoružanja.
Nove kontraverze i teorije o izdajstvu Gorbačova raspiruje i potkrepljuje način njegovog odlaska. Poznato je da je bio prihvatljiviji i cenjeniji na zapadu nego u Rusiji sa vizijom novog privrednog i političkog modela, koji je praktično modifikovana forma kapitalizma zapadnoevropske građanske demokratije. Zahvaljujući tome Mihail Sergejevič Gorbačov ima sve karakteristike savršenog agenta instaliranog da uruši sistem. Njegove aktivnosti nakon napuštanja vlasti i život na Zapadu takođe daju vetar u leđa teoretičarima zavere da nametnu diskurs o njemu kao zapadnom agentu i plaćeniku. Ukoliko bi ova nagađanja i bila tačna, ne može se kategorički tvrditi da je samo on ili neka strana agentura odgovorna i zaslužna za rušenje SSSR-a. Ključni problem koji je potresao, a 1991. godine i definitivno urušio komunistički sistem u ovoj državi jeste postojanje jakih i tradicionalno utemeljenih nacionalnih i verskih struktura.
Sociološki posmatrano, sasvim je logično da jedna etniča skupina, koja baštini istu kulturu i tradiciju u jednom momentu, oseti potrebu za samoostvarenjem. Primera takvih tendencija bilo je i na prostoru bivše SFRJ kojoj nije bio potreban jugoslovenski Gorbačov kako bi se raspala. Jednostavno, bila je dovoljna namera nacionalnih elemenata da se oslobode veštačkih okova ideologije koja pritom urušava kako samozpoznaju, tako i ekonomiju. Neosporna politička i finansijska spoljna podrška samo je pospešila i ubrzala tekove istorije, iskoristivši momenat da se što bolje pozicionira za novu raspodelu teritorija i industrijskih resursa sa izmenjenim ekonomsko-političkim uslovima novog modela eksploatacije sredstava od vitalnih interesa.
Nezaobilazni primer Kine, koji pristalice marksizma i danas uzimaju kao model kojim žele dokazati uspešnost doktrine, nalaze se u zabludi ili ne žele da priznaju sporne tačke ove teorije. U prvom redu to je pojam liderstva, a drugo i najvažnije kulturološko i civilizacijsko jedinstvo naroda. Za razliku od SSSR-a, Kina je po svim civilizacijski važnim obeležjima jedinstvena i ne poseduje u svojim granicama niti verske, niti etničke elemente sklone secesionizmu i potrebi za samoopredeljenjem i isticanjem sopstvene posebnosti. Takođe, marskistički model u Kini prilagođen je geografskoj uslovljenosti na kome živi jedinstveni kineski narod. Isti taj model komunizma građen je i prilagođavan nekoliko decenija jednom narodu i prema svojim privrednim i ekonomskim stubovima u svojoj suštini, tek poslednjih decenija izrastao je u zdrav socijalistički oblik društva koji se zasniva na ravnopravnoj raspodeli dobara i rada jedinstvenog naroda.
Konačno, trideset godina, koliko nas deli od raspada Sovjetskog Saveza, govore u prilog teoriji prema kojoj je neophodno razlikovati nacionalni od marksističkog pogleda na svet i državu, ne samo u smislu narodnosti i vere, već i u značaju pojedinca. Za razliku od etničkog, marksistički sistem osuđen je na propast, jer u svojoj teorijskoj utemeljenosti odbija da prihvati značaj ličnosti kao suštinski stub izgradnje kolektivne svesti o pripadnosti iz koje se tek u narednoj generaciji izgrađuje prosperitetni privredni i ekonomski diskurs. Zdrav osnov društveno-političkoj zajednici čini pojedinac kao osnovni element stvaranja socijalnog društva nasuprot masi koja je određuje isključivo kao kulturološki pojam tradicionalne i krvne zajednice.
Autor:Srđan Jović
