Kada pomislimo na žrtvovanje srpskih princeza radi svog naroda, prva na koju pomislimo je princeza Olivera Lazarević. Ona je nakon očeve smrti poslata na turski dvor u harem, i odande se borila da njen narod i braća ne budu potčinjavani. Međutim, još jedna princeza sa srpskog dvora poslata je kao žena sultanu. Ta žena bila je ćerka despota Đurđa Brankovića i njegove žene Irine u narodu poznatije kao prokleta Jerina, Mara Branković.
Mara je rođena 1416. godine kao ćerka tadašnjeg vladara Srbije. Njen otac, kao i kneginja Milica nakon Kosovskog boja, postarao se da odnosi između Ugara, Srba i Turaka budu povoljni. Te odnose gradio se udajama svojih ćerki na dvorove tih dveju država. Despot je posedovao veliki miraz koji su njegove ćerke nudile onome ko ih oženi. Tako je Mari pripao turski sultan Murat II.
Murat II bio je dosta stariji od Mare. Brak nije odmah sklopljen, neki izvori govore da je to zato što je Mari bilo samo deset godina. Kada je njen otac skupio miraz, Mara je sa svojom braćom otputovala. Turski izvori govore da do svadbe nije došlo, što je verovatno posledica negiranja srpskog uticaja na njihovu vlast. Jedan brat vraćen je kući dok je drugi zadržan na dvoru sultana. Kada je došla u saraj, sačekalo ju je mnoštvo konkubina i nekoliko žena koje su već bile visokorangirane u dvorskoj hijerarhiji kao sultanije. Jedna je tri godine pre nego što je Mara kročila na Osmanski dvor rodila Mehmeda II, u narodu poznatijeg i kao Osvajač.
Mara je bila veoma cenjena na dvoru, sultan joj je verovao, dozvolio joj da zadrži veru i da komunicira sa rođacima u Smederevu. Uživala je i veliko poštovanje prestolonaslednika koji je nju smatrao drugom majkom. Naučila ga je srpskom jeziku i brinula o njemu kao o svom detetu, iako svoje dece nije imala. Nije poznato zašto nije rađala. Postoje neke priče da joj je urađen zahtav kako ne bi mogla da ostane u drugom stanju. Poznato je i da ni Olivera, kćer kneza Lazara nije rodila dete svom mužu. Mara nije bila toliko uticajna kao Olivera koja je imala veliku ulogu u pregovorima sa mužem oko pitanja Srbije.
Kada je Mehmed sa devetanest godina stupio na presto, Mara je bila udovica koja je uprkos svemu patila za mužem. Mehmed je Mari obećao da će, dok god je njen brat Lazar, prestolonaslednik despotovine živ, Srbija biti u miru. Kada se vratila u Srbiju, uz dozvolu sultana, trudila se da održava dobre odnose sa Osmanlijama. Iako joj je muž oslepeo oba brata, ona je želela da ostane u dobrim odnosima sa carstvom u kome je provela toliko godina i kojim vlada njen Mehmed. Štitila je hrišćane koji su boravili na teriotiriji Turaka, bavila se diplomatijom i zajedno sa sestrom Katarinom pokušavala da održi blagostanje u svojoj domovini. Mehmed je Mari dozvolio da državi povrati Toplicu i Dubočicu koje su ranije izgubljene. Marin dvor nalazio se u Toplici gde danas možemo naći njegove ostatke.
Mara je bila veliki vernik. Boravila je i na Svetoj Gori iako je ženama pristup zabranjen. Nikada se nije zamonašila, ali nikada se više nije ni udala. Imala je među proscima i vizantijskog cara Konstantina XI Paleologa, ali odbila je. Želela je da se posveti crkvi, domovini i odbrani od neprijatelja. Manastirima je na dar davala ikone, čak je manastiru Mileševi dala deo Hristovog krsta.
Od Mehmeda Osvajača dobila je i teritorije u Ježevu, gde je živela i pružala utočište svima kojima je to bilo potrebno. Iako ranije nije imala dobre odnose sa snajom Jelenom, ženom svoga brata Lazara, kasnije su njih dve izgladile odnose kada je Jeleni upravo bilo neophodno utočište. Stajala je uz brata Grgura, dok sa Lazarom nije bila u skladnim odnosima.
Iako se ova velika žena nije ostvarila kao majka, iako nije imala ogromnog uticaja ja svog muža-sultana, Mara je ostala upamćena kao srpska princeza koja je bila kao druga majka jednom od najvećih sultana Osmanskog carstva, kao dobrotvor i ktitor i kao veliki čovek koji je bio spreman da pomogne svima u nevolji, pa čak i neprijateljima.
Autor: Ivona Đurić
