Vjekoslav Luburić rođen je 6. mart 1914. godine u mestu Humac kod Ljubiškog u tadašnjoj Austrougarskoj. Bio je hrvatski ustaški zvaničnik koji je tokom većeg dela Drugog svetskog rata bio na čelu sistema koncentracionih logora u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH), takođe je lično nadgledao i vodio savremene genocide nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH.
Luburić se pridružio ustaškom pokretu Ante Pavelića 1931. godine, sledeće godine je napustio Jugoslaviju i preselio se u Mađarsku. Nakon invazije Sila Osovina na Jugoslaviju i uspostavljanja NDH sa Pavelićem na čelu, Luburić se vratio na Balkan. Krajem juna 1941. poslat je u lički kraj, gde je nadgledao niz masakra nad Srbima. Otprilike u to vreme imenovan je za načelnika Biroa III, Ustaške nadzorne službe, i bio je zadužen za nadzor nad rasprostranjenom mrežom koncentracionih logora u NDH, pre svega Jasenovca, gde je tokom rata ubijeno približno 100.000 ljudi. Krajem 1942. Luburić je imenovan za komandanta 9. pešačke pukovnije hrvatskog domobranstva, ali mu je oduzeta komanda nakon što je pucao i ubio jednog od svojih podređenih. Pod pritiskom Nemačke stavljen je u kućni pritvor, ali je zadržao de facto kontrolu nad ustaškim koncentracionim logorima. U avgustu 1944. odigrao je vodeću ulogu u ometanju zavere Lorković-Vokić, koja je nastojala da svrgne Pavelića i zameni ga savezničkom vladom. U februaru 1945. Pavelić je poslao Luburića u Sarajevo, gde je u naredna dva meseca nadzirao mučenje i ubijanje stotina poznatih i osumnjičenih komunista. Početkom aprila vratio u Zagreb i bio je unapređen u čin generala.
NDH se raspala u maju 1945. i njena teritorija je reintegrisana u Jugoslaviju. Luburić je ostao da sprovede gerilsku borbu protiv komunista, tokom koje je teško ranjen. 1949. emigrirao je u Španiju i aktivirao se u ustaškim emigrantskim krugovima. Godine 1955. Luburić je pogoršao odnos sa Pavelićem zbog njegove iskazane podrške budućoj podeli Bosne i Hercegovine između Velike Hrvatske i Velike Srbije i formirao je suparničku hrvatsku nacionalističku organizaciju poznatu kao Hrvatski nacionalni otpor. Sukob je rezultirao velikom međusobnom ljutnjom između njih dvojice, a kada je Pavelić umro 1959. godine, Luburiću je zabranjeno da prisustvuje njegovoj sahrani.
U novembru 1953. Luburić se oženio Špankinjom po imenu Izabela Ernajz. Par je potom dobio četvoro dece, dva dečaka i dve devojčice. Luburićeva supruga je 1957. godine dobila anonimno pismo u kojem se detaljno opisuju ratna zverstva njenog supruga, sa velikim naglaskom na njegovoj ulozi u ubijanju dece. Ubrzo nakon toga podnela je zahtev za razvod. Tokom postupka razvoda, Luburić je dobio zajedničko starateljstvo nad decom, kao i njihov dom. Iste godine je prodao kuću i preselio se u grad Karkahente, blizu Valensije, gde je otvorio farmu živine. Farma je brzo prestala da posluje i Luburić je postao trgovački putnik. Zbog svoje aktivnosti je na sebe privukao pažnju i jugoslovenske tajne službe koja je nastojala da ga ubije.
Ujutro 21. aprila 1969. godine, Luburićev sin otkrio je očev krvavi leš u jednoj od spavaćih soba. Luburić je ubijen dan ranije. Mrlje krvi na podu ukazivale su da to nije bilo mesto samog zločina. Više puta je bio udaren po glavi tupim predmetom. Obdukcijom je utvrđeno da ti udarci nisu bili fatalni, Luburić se udavio svojom krvlju. Sahranjen je u Madridu.
Luburićevo ubistvo dogodilo se u vreme kada je UDBA vršila atentate na vodeće hrvatske nacionalističke ličnosti širom Evrope i sumnja je neizbežno pala na njih.
Luburić je 1967. zaposlio svog kumčeta Iliju Stanića da radi u njegovoj izdavačkoj kući. Stanićev otac, Vinko, služio je uz Maksa tokom rata. Jugoslovenske vlasti su ga zarobile tokom borbi sa krstašima i umro je u zarobljeništvu. Stanić, koji je živeo i radio u Luburićevoj kući, vratio se u Jugoslaviju neposredno nakon njegove smrti. Deklasifikovani jugoslovenski obaveštajni dokumenti pokazuju da je Stanić bio agent UDBA-e, kodnog imena Mungos. Prema zapisniku sa ispitivanja u maju 1969., Stanić je rekao svojim nadređenima da je prvo stavio otrov u Luburićevu kafu, koju mu je dao drugi agent UDBA-e. Pošto otrov nije uspeo da ubije Luburića, Stanić je počeo da paniči, pa je otišao u svoju sobu da uzme čekić. Kad se vratio u kuhinju, Luburić se požalio da mu nije dobro. Dok je išao da povraća u sudoperu, Stanić ga je udario nekoliko puta po glavi. Luburić je pao na pod, nepomičan. Stanić je zatim izašao iz kuhinje kako bi se uverio da su ulazna vrata zaključana. Kad se vratio, ugledao je Luburića kako stoji iznad sudopera. Udario ga je još jednom po glavi, slomivši mu lobanju. Zatim je Luburićevo telo umotao u ćeba i odvukao u obližnju spavaću sobu. Stanić je tvrdio da je telo u početku želeo da sakrije u štampariji, ali da je Luburić pretežak.
O samom činu ubistva agent UDBE Ilija Stanić je ispričao sledeće:
„Deset i dvadeset i pet. Sin mu Tonči Luburić doneo novine i ode u crkvu. Maks mi traži da mu skuvam kafu. Kafa gotova za tri minute. Prah koji sam dobio bio je loš. Rastopio se u kesici koju sam držao za pojasom. Morao sam prstom da ga mažem na šolju. Ruke sam prao pet puta. Uzmem čekić, koji sam doneo iz sobe, stavim ga za pojas i odnesem generalu kafu. Dvadeset i pet do jedanaest. Maks pije kafu. Ja držim čekić u pantalonama. Pije. Ništa. Popi sve i ništa. Odnesem šolju u kuhinju. Izvadim čekić i stavim ga na sudoperu. Hteo sam da odem u sobu po štanglu. Jebem ti prašak! Štangla je najbolji lek, kao za Hrvoja Ursu u Frankfurtu. U deset do jedanaest Maks me zove: „Ilija, meni je zlo! Vidim pocrneo kao zemlja. Diže se i povraća. Povedem ga u kuhinju na česmu. On povraća u sudoperu, a ja mu rukom pljuskam vodu po licu. U tren uzmem čekić i lupim ga po čelu: „Tup!“ Maks pade kao sveća. Mislio sam više se dići neće. Kad me on pogleda kao zver. Zamahnem opet čekićem, a on diže ruke da se zaštiti. Ja viknem: „Majku ti jebem ustašku. Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu! Vidiš što te čeka! Pogodi ga čekić kroz prste u čelo. Puče lubanja. Izvučem čekić iz glave i okrenem se. Odem do vrata da proverim da li sam ih dobro zaključao. Kad se vratim u kuhinju, Maks ustao i dahće kao životinja. Sto kila u njemu. Uzmem onu štanglu, pa ga raspalim po čelu. Puče glava kao lubenica. Krv se rasu po kuhinji. Maks tresnu dole kao da je pao sa sto metara visine. Puknem ga još jednom. On se umiri. Umotam ga u deku. Maks otežao, jedva ga dovučem pod otoman. Fino sam ga spakovao da ga brzo ne nađu.“
U intervju za hrvatski nedeljnik Globus u julu 2009. godine, Stanić je promenio svoju priču, tvrdeći da su Luburića ubila dva člana HOP-a. Ogorčen omalovažavajućim komentarom koji je Luburić navodno dao o Stanićevom ocu i njegovim posleratnim gerilskim aktivnostima, Stanić tvrdi da je potražio dvojicu muškaraca, koji su ga uverili da su samo želeli da izvrše premlaćivanje. Na dan kada je Luburić ubijen, Stanić je tvrdio da je dozvolio muškarcima da uđu u Luburićev dom, a njih dvojica su jednim udarcem u glavu teškom metalnom šipkom ubili Luburića. 2012. godine Stanić je još jednom promenio svoju priču, ovog puta optužujući dvojicu drugih ljudi za ubistvo Luburića.
Autor: Marija Kostić
