Preljuba je ne samo iz sociološkog, vec i kulturološkog i religijskog ugla farbana kao neoprostivi čin. Upravo bi iz tog razloga na ovo pitanje većina ljudi bez razmišljanja odgovorilo sa jasnim „Ne!“. Ali da li je zaista sve toliko crno i belo?
Uzmimo za primer Islam, religiju u kojoj je sasvim uobičajeno i dozvoljeno imati 5 žena. U našoj kulturi bi to bilo strogo osuđivano i smatrano grehom, misleći da smo mi daleko moralniji od njih. Ali ako potežemo pitanje morala, moramo dublje ući u njegovu tematiku. Nije dovoljno slepo slediti pravila koja nam je društvo nametnulo, već je potrebno argumentovati zašto je određeni čin smatran nemoralnim. Da bi to objektivno uradili, moramo zaboraviti na sve naše ranije predrasude. Kantovo učenje je odličan primer toka misli kojim se treba slediti kada preispitujete svoju odluku. Naime, on je moral sveo na jednu recenicu i 4 pravila:
“Postupaj tako da princip tvoje volje moze da poslužu kao opšti zakon.”
1. Prvo postoji čin tj. delo o čijoj se moralnoj ispravnosti pitamo (u ovom slučaju je to preljuba)
2. Svakim svojim činom mi postavljamo maksimu (princip) pravila koje treba činiti.
3. Postavljamo pitanje, koje je po mom misljenju najvaznije pitanje etike, Može li se ovo postaviti kao opšti zakon?
Drugim recima – Šta bi bilo kada bi smo svi ovo činili? Da li bi ugrozili svog partnera? Da li bi svet i intimni odnosi mogli da funkcionišu na taj način?
4. Da li se neko delo zasniva na poštovanju drugog čoveka ili ne? Da li je taj drugi čovek za mene sredstvo ili cilj?
Ako je drugi covek za mene sredstvo, onda delo koje činim samim tim ne moze postati opšti zakon, sto ga cini nemoralnim (i obrnuto).
Važno je razumeti da su ova pitanja samo teze kojima se možemo voditi kako bi smo razvili sopstveni stav o moralu. U praksi se, naravno, ova pravila ne mogu primeniti bez da uzimamo u obzir želje nas, našeg partnera i situaciju u kojoj se naša veza nalazi. Nije podjednako racionalno oprostiti prevaru u srednjoškolskoj šestomesečnoj vezi i decenijama dugom braku iz kojeg se izrodila nova porodica. Momenta kada su u tu vezu umešani i drugi faktori, kao što su deca, imovina, zajednička poznanstva i višegodišnje uspomene, ne možemo više prioritizovati naše emocije. Ta zajednica se više ne zasniva na čistoj ljubavi dvoje ljudi, već i na brojnim životima na koje ona utiče.
Stoga, ukoliko na primer muž prevari ženu na jedno veče, a oni iza sebe imaju dug brak sa troje dece u školi, ne bi bilo najperspektivnije sve to baciti u vodu i početi od nule. Naravno, posledice kao što su gubitak poverenja, zategnutost između odnosa, osećaj krivice, izdaje i nepoštovanja uglavnom ne mogu biti izopštene iz situacije, ali se ne mogu meriti sa rastavljanjem porodice, finansijskim poteškoćama i navikavanjem na život bez dugogodišnjeg supružnika koje bi usledile ako se ta greška ne bi oprostila.
Medjutim, kada je u pitanju ona druga, ozbiljnija prevara koja podrazumeva emotivnu vezanost, skrivanje i vođenje maltene dvostrukog života sa potpuno drugim partnerom, prethodna tvrdnja ne može dolaziti u obzir.
Kada su u pitanju kratke veze, ili vanbračne zajednice bez dece ili zajedničke imovine opraštanje prevare apsolutno ne treba biti opcija. Time ne samo da prevarena osoba ruši svoje dostojanstvo, već i dopušta sebi da nastavi da se vezuje i zaljubljuje u osobu koja joj je dokazala da ne gaji nikakav respekt, razumevanje ili empatiju prema njoj.
Naravno, svaka veza je unikatna i granice koje partneri postavljaju se razlikuju, zbog čega nije moguće generalizovati ove odgovore. Na kraju krajeva, na oboma je da odluče kako će napredovati. Oprostiti svom partneru neće nužno biti lako, ali možda bi doprinelo spašavanju odnosa ukoliko je to neophodno.
Za oprištaj je potreban dobar argument, kao i velika želja, vera i ulaganje u već oskrnavljen odnos. Obe strane moraju imati udela u tome zato što je nemoguće oprostiti nekome ko odbija da preuzme odgovornost za grešku koju je napravio. Osobi koja se ne kaje ili ne traži oproštaj se ne može zapravo oprostiti.
Sve u svemu, bitno je sagledati situaciju najpre objektivno, a zatim subjektivno, zato što je svačija situacija drugačija, zbog čega se na ovo pitanje ne može dati egzaktan odgovor.
DA LI DETE TREBA RANIJE ILI KASNIJE DA PODJE U SKOLU?
Pitanje da li dete treba poslati u školu ranije ili kasnije muči mnoge roditelje, iz prostog razloga jer odredjenoj deci ishod odluke pogoduje, a u nekim slučajevima može biti potpuni promašaj. Deca su povodljiva i koja naše odluke vezane za njih u potpunosti oblikuju (barem dok su još uvek toliko mladi). Oni, kao sundjeri upijaju i prikupljaju informacije oko njih, zbog čega vredi biti oprezan pri svakom njihovom koraku.
Poslati dete ranije u školu je mač sa dve oštrice, gde sami roditelji ili stručno lice treba da procene da li je dete spremno za školu. Sa jedne strane, naprednija deca se mogu veoma lako snaći i da napredovati, zbig čega bi za njih bilo štetno da stoje u mestu i čekaju polazak sa svojom generacijom. Međutim, ukoliko je taj proces ranijeg upisa deteta prisilan i bez pomnog razmatranja svih scenarija i samog karaktera deteta, moguće je da da se ono izgubi svim tim novim obavezama, da loše da prihvati promenu i ne udje u kolosek daljeg školovanja.
Dete ima mogućnost obnavljanja godine sa svojom generacijom u koliko se ne snađe sa starijom i time ne gubi godinu, ali ima i prednost u koliko je sposobno za više ciljeve. Mada to može loše da utiče i na sliku koju dete stvori samo o sebi (opadanje samopouzdanja, nesigurnost u svoje sposobnosti, uklapanje sa novim društvom…).
Kada govorimo o slanju dece kasnije, može se reći da ne može da se pogreši. Sigurnost je poslati dete sa drugom decom na istoj stepenici razvoja, jer se smanjuje šansa za zaostatkom u grupi ili izostavljanjem individua. Nekoj deci je prosto prirodno da sazrevaju sporije i treba im višei vremena, stoga je jasno da bi ovo bio pravi izbor. Opet postoje i nadarena deca koja bi u takvim okolnostima stagnirala i gde bi takvo okruženje samo ugušilo dalju želju za napretkom.
Ovo je vrlo osetljiva tema o kojoj bi najbolje govorili stručnjaci. U koliko imate nedoumica da li činite pravu stvar za vaše dete, treba otići kod stručnjaka koji će utvrditi da li je dete spremno za taj veliki korak ili mu treba još vremena. Mnogi razmišljaju o stigmi koju prouzrokuje kašnjenje, ali ukoliko je takva odluka ispravna dete će se bolje snaći za godinu dana.
Autor: Olivera Sekulić
