Sveta Petka u srpskom narodu veoma je poštovana i cenjena. Smatra se zaštitnicom žena, a, prema predanju, pomagala je bolesne i hranila gladne. Njen kult neguje se vekovima u jugoistočnoj Evropi, kako kod Srba, tako i kod Grka, Rumuna, Bugara, a poštuju je i pojedini nehrišćanski narodi na srednjem istoku.
Svetiteljka je ime Petka dobila je po danu u nedelji – petku. Bila hrišćanska podvižnica iz 11. veka. Rodila se u tadašnjem selu Epivatu koji se nalazi na obali Mramornog mora između Silimvrije i Carigrada, u Trakiji, polovinom 10. veka. Poticala je iz imućne i pobožne porodice. Imala je brata, koji se zvao Jevtimije, i koji se zamonašio veoma mlad, da bi kasnije postao episkop Maditski i svetitelj u gradu Maditu kod Galipolja.
Još kao devojčica, dok je sa majkom odlazila u crkvu, ona je bila veoma pobožna. Nakon smrti svojih roditelja, željna podvižničkog života, ona napušta svoj dom i odlazi u Carigrad, gde se i zamonašila u crkvi Svete Sofije i dobila ime „Paraskeva“. Nakon toga se zaputila u Jordansku pustinju, živeći strogim asketskim životom, gde se radi Hrista podvizavala sve do svoje starosti.
Kada je bila veoma stara, sanjala je anđela koji joj je rekao da napusti pustinju i vrati se u svoj rodni grad, Epivat. Posle povratka, poživela je još dve godine. Vernici su je sahranili po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju već izdvojeno od drugih. Po drugom, bugarskom izvoru, ona je bila sahranjena neprimereno pored jednog stolara, pa nakon toga i jednog mornara, čija su tela grozno mirisala. Zbog te neprijatnosti silom prilika otkopani su grobovi i tada je otkriveno njeno „netruležno telo“, ali nije dirano.
Tek kada su neka Efimija i neki Đorđe, nezavisno jedno od drugog, sanjali isti san o njenoj svetosti i dobili naredbu da je odatle izvade, narod je otkopao grob i njene mošti preneo u hram, gde su najpre čuvane.
Bugarski car Jovan Asen 1238. po jednima je oteo, po drugima jednostavno preneo mošti svete Paraskeve u svoj prestoni grad Trnovo. Kad su Turci osvojili Bugarsku, mošti su prenete, po zapovesti sultana Bajazita, u Carigrad.
Kneginja Milica uspela je 1396. da izmoli svetiteljkine mošti i sahrani ih u crkvi Ružici, na Kalemegdanu.
Sultan Sulejman Drugi preneo je mošti svete Paraskeve 1521. u Carigrad.
Konačno, 1641. carigradski patrijarh Partenije poklonio je mošti moldavskom knezu Vasiliju Lupulu koji ih je preneo u Jaši i položio u crkvu Sveta tri jerarha, gde su i danas.
U Srbiji je veliki broj lekovitih izvora dobio ime po Svetoj Petki, a jedan od njih je u Beogradu, na Kalemegdanu, pored crkve posvećene ovoj velikoj svetiteljki, gde su njene mošti dugo počivale.
Veruje se i da se na Kalemegdanskoj tvrđavi nalazi čudotvorna voda koja leči one koji je uzimaju s verom u Boga i ljubavlju prema Paraskevi. Kapela Svete Petke na Kalemegdanu podignuta je na izvoru, a tu se čuvaju i dva prsta njene desne šake.
Mnogi koji veruju u Svetu Petku, tvrde da se ona uvek odazove molitvama, posebno za zdravlje i sreću porodice. Ali, kad je neko jednom prizove u svoj dom, ona kasnije dolazi i nepozvana, kad god porodici preti neka nesreća.
Javlja se i upozorava svoje vernike uglavnom kroz snove. Svetu Petku, na njen dan, 27. oktobra mnogi prizivaju u pomoć, paleći tamjan i zalivajući slavski hleb crvenim vinom, pominjući u molitvama Petkovicu ili Pejčindan. Potom popiju vodu sakupljenu sa izvora uz manastire posvećene njoj. Ta se voda naziva adžijazma.
Njome u ponoć treba ugasiti i sveću koja se taj dan, drži upaljena 24 sata. Sveća se čuva do sledeće slave jer ima svojstvo zaštitnika. A od kolača koji je isekla, ili domaćica ili žena gost koja je prva stigla, treba sačuvati mrve. Posle ponoći ih valja posuti po tavanu kuće ili pod krevete. Snovi koji se te noći sanjaju biće proročki, tvrdi tradicija. I dodaje da će devojke koje sačuvaju mrvice, pošto su pojele parčence hleba namenjenog Svetoj Petki, te noći videti i svoju sudbinu, i budućeg muža u snu.
Autor: Marija Kostić
