Dramatično vreme turskog osvajanja severnih teritorija Balkana tokom prve polovine XVI veka, srpski narod, iako bez sopstvene državne i crkvene organizacije, i dalje je igrao zapaženu i značajnu ulogu. Tih decenija isticali su se pojedini lideri koji su uspevali da laviraju između dve, nekada i tri državne i političke struje, vešto koristeći svoj položaj u nameri da obnove srpsku srednjovekovnu despotovinu. Jedan od takvih lidera i titulaturno poslednjih srpskih despota bio je vojvoda Pavle Bakić.
Poreklo porodice Bakić poticalo je iz stare vlaške porodice u Hercegovini. Bakići su još sedamdesetih godina XV veka u Srbiji posedovali 64 sela i imali svog kneza u užičkom kraju. Nakon turskih osvajanja, oni su se kao vazali novih vladara veoma dobro snašli, proširivši svoje već dovoljno bogate posede. Mogućnost širenju uticaja porodice Bakić pružila je pre svega brojčana nesrazmera između Turaka i velikog prostora kojim su zavladali za kratko vreme. Etnička konfiguracija osvojenih prostora naterala je Osmanlije da u svoj upravni sistem uključe i predstavnike pokorenih naroda.
Pavle Bakić je na svom vrhuncu karijere kao funkcioner u okviru Osmanskog carstva nosio titulu vojvode i bio sekretar Ferhat-paše, zadužen za skupljanje nameta. Kada je 1524. godine Ferhat-paša optužen za zaveru protiv velikog vezira Ibrahim-paše i kada je veoma brzo pogubljen, položaj Pavla Bakića postao je težak do svojih krajnosti. Nakon gušenja pobune, ponovnog zadobijanja sultanove milosti i učvršćivanja na poziciji velikog vezira, Ibrahim-paša se odlučio za obračun sa svima koji su bili u dosluhu sa pogubljenim Ferhat-pašom. Na taj način Pavle Bakić stekao je protivnika na najvišem mestu izvršne vlasti Carstva. Optužen od strane velikog vezira da je orobio čitavu riznicu Ferhat-paše, a novac i ostale dragocenosti zadržao za sebe, Bakić se pripremao za bekstvo. Na jesen 1525. godine on je u strogoj tajnosti i saradnji sa ugarskim velikašem Timorijem najavio svoju nameru da napusti Tursku i pređe na Ugarsku stranu ukoliko mu se obezbedi onoliko zemljišta koliko mu je ranije dodelio sultan. Sa sobom je u hercegovačke planine poneo troja kola blaga i čekao vesti od Timorija koji je bio njegova veza sa ugarskim kraljem.
Zahvaljujući svom ugledu koji je posedovao u narodu i kod dela turskih vlasti, Timori je smatrao da bi Bakićev prelazak na ugarsku stranu značajno mogao uzdrmati Turke. Zahvaljujući podršci svojih zemljaka, Bakić je u jednoj dobro organizovanoj akciji potpuno tajno ne samo prešao u Ugarsku, već sa sobom poveo porodicu, imovinu i čak 50 opremljenih konjanika. Imajući ove činjenice, u vidu najverovatnije je da je veliki vezir bio u pravu kada je i nekoliko godina kasnije pred hrišćanskim poslanicima govorio o Bakićevoj krađi sultanovog novca i srebra. Do kraja godine vojvodin prebeg ipak nije ostao neopažen i nekažnjen od strane Turaka. Reakcija iz Turske bila je odlučna, pa je odmah pogubljeno nekoliko vojvodinih prijatelja, a od tada su granične prelaze čuvali isključivo turski vojnici.
Značaj Pavla Bakića za njegove nove gospodare bio je višestruk. Najviše se, međutim, ogledao u poznavanju prilika u Carstvu, odnosno informacionom bogatstvu koje je nosio. Zahvaljujući njegovim uhodama, koji su ostali na zemlji pod vlašću sultana sa kojima je održavao kontakte, Pavle Bakić je mogao nekoliko meseci unapred znati da Sulejman I priprema ozbiljan vojni pohod na Budim. Srpski obaveštajci su prenosili svojim zemljacima preko Dunava znake kojima se može predvideti ruta kretanja sultanove vojske. Bakić je takođe bio upoznat sa starim sultanovim trikom koji je svake godine koristio. Naime, svakog 1. decembra sultan bi objavio pohod planiran za sledeću godinu, međutim, kada pravih osvajačkih namera nije bilo, on bi pre isteka godine naredio svojim sandžakbegovima da okupe zborove i zatraže novčanu pomoć od naroda. Ova naredba je 1525. godine izostala, pa je vojvoda Bakić sa sigurnošću mogao informisati svoje ugarske prijatelje da očekuju napad Osmanlija.
Uprkos posedovanju ovih informacija, vojna snaga ugarskog kralja Lajoša II nije bila dovaljna da bi se sprečila katastrofa. Južno od Mohača, 29. avgusta, 1526. godine, njegova vojska pretrpela je ubedljiv poraz od turske armije. Sultan je nakon pobede naredio pokolj zarobljenika, a potom sa vojskom nastavio munjevito napredovanje ka severu, prema Budimu. Pavle Bakić i još neki od srpskih velikaša učestvovali su u bici, ali je on uspeo da se spasi bekstvom i u narednim nedeljama pomogao delu srpskog stanovništva da izbegne turski gnev.
Neposredno nakon ugarskog poraza, vojvoda se našao u taboru novog ugarskog kralja Jovana Zapolje gde se zadržao vrlo kratko. Svoju karijeru Pavle Bakić nastavio je u habzburškom delu ugarske elite, tj. kao saveznik cara Ferdinanda. Rat između Zapolje i Ferdinanda buktao je skoro dve godine, a pogibija Ferdinandovog saveznika, samozvanog cara Jovana Nenada u leto 1527. godine, samo za kratko je zaustavila napredovanje habzburškog tabora. Već krajem avgusta Ferdinandove trupe ušle su u Ugarsku, zaposele Budim i primorale Zapolju na bekstvo prema Erdelju. Kada je Ferdinand konačno okrunjen i ugarskom kraljevskom krunom, Pavle Bakić nalazio se u njegovom bliskom okruženju gde je dobio i važna zaduženja u sektoru odbrane i bezbednosti.
Pored Bakića Ferdinan je uz sebe imao još par srpskih velikaša koje je odlikovao visokim zvanjima. Međutim, nakon savezništva Zapolje sa Osmanskim carstvom i novim napadom sultanove vojske na Ugarsku 1529. godine, poznato je da je samo Pavle Bakić ostao odan Ferdinandu. On je kao zapovednik husarskih pukova u nekoliko navrata ratovao protiv Turaka, ali je njegova najzapaženija uloga ostala ona u kojoj je bio najbolji: obaveštajna. On je neprekidno održavao vezu sa Srbima koji su se nalazili u Turskoj, a sasvim je izvesno da je posedovao i svoju mrežu špijuna, odnosno uhoda južno od Dunava. Za Ferdinandov dvor i vojno rukovodstvo Bakić je bio najznačajniji izvor informacija kada su u pitanju kretanje, snaga, brojnost i snabdevenost turskih garnizona i spahijskih odreda.
Iako je još pre mohačke bitke dobio određene posede, Pavle Bakić je tek nakon Ferdinandovog krunisanja stekao velike vlastelinske posede, najviše na štetu stare mađarske porodice Hedervari. Uspon porodice Bakić zabeležen je ne samo u finansijama već i u svojevrsnom političkom uticaju na habzburškom dvoru. Pavle Bakić je vrhunac svoje karijere dostigao 20. septembra 1537. godine kada je od kralja Ferdinanda dobio darovnicu kojom je konačno imenovan za srpskog despota. Ova čast stigla je, nažalost, suviše kasno i izgledala je više kao nagrada za sve što je do tada Pavle učinio za Ferdinandov dvor i Srbe u Ugarskoj. Kao despot on nije imao prilike da upravlja sopstvenim dvorom, upravom i narodom zbog toga što su vetrovi sudbine duvali iz Konstantinopolisa, ne iz Budima ili Beča. Svoju titulu despota Pavle Bakić nije nosio ni mesec dana, jer je već 9. oktobra pao mrtav u okršaju sa Turcima kod Gorjana, blizu Đakova.
Smrću Pavla Bakića okončana je i istorija srpskog despotskog dostojanstva u Ugarskoj. Događaji su se odvijali previše brzo kako bi se nastavio kontinuitet državnosti i titulature. Četiri godine nakon pogibije poslednjeg srpskog despota sulatan Sulejman I osvojio je Budim i od Ugarske učinio još jedan u nizu svojih beglerbegluka u Evropi. Tada se i onaj ostatak Srba, koji je osam decenija uzmicao pred turskom silom, našao pod vlašću zavojevača sa istoka. Tradicija despotskog dostojanstva nestala je onoga trenutka kada je Ugarsku, koja je do tada pružala zagrljaj duhovnom i državotvornom opstanku Srba, stigla sudbina srednjevekovne Srpske Despotovine.
Autor: Srđan Jović
