Okončanje Drugog svetskog rata, iako se obeležava 9. maja, u praksi je ipak produženo na još nekoliko meseci. Uprkos tome što su pre početka leta 1945. godine Italija i Nemačka sa svojim saveznicima u Evropi već pretrpele poraz, Japan kao treća članica Pakta triju sila nije pristao na predaju, očajnički braneći svoju teritoriju i ideološko-političku doktrinu. U taboru japanskih neprijatelja bilo je jasno da se generalštab priprema za fanatičnu odbranu i da ne postoji ni najmanja mogućnost da u njihovim redovima dođe do unutrašnjeg rascepa i sloma kao što je to bio slučaj u Nemačkoj nakon Hitlerove smrti. Jula meseca 1945. govorilo se da je u Tokiju stvoren ogromni podzemni štab, da je Japan prikupio dva i po miliona vojnika i kako je njegova armija odlučna u zaustavljanje američkog iskrcavanja po svaku cenu.
Vrlo je verovatno da bi Japanci i uspeli u nameri da zaustave američko iskrcavanje, međutim, ubrzo je došlo do velike promene situacije. Reč je o tome da su nakon okupacije Nemačke, američki vojnici došli u posed nacističkih projekata atomskih bombi na kojima je nastavljen ubrzan i sistematski rad najpre u Engleskoj, a potom u Americi. Vesti o tome da će atomska bomba biti dovršena pre kraja leta bila je poznata uskom krugu ljudi na čelu SAD-a dok je njena razorna moć porcenjena kao dovoljna za gašenje plamena japanskog patriotizma.
Kada je bomba konačno bila spremna i 16. jula prvi put uspešno testirana u pustinji Novi Meksiko, nije bilo potrebe da se SSSR pridobije za sadejstvo u invaziji na Japan. Sve do tada američka diplomatija se oslanjala na SSSR smatrajući da se bez dvostrukog napada Japan ne može pobediti. Sa posedovanjem ovako ubojitog nuklearnog naoružanja vlasti u SAD-u shvatili su da više ne moraju udovaljavati željama Kine, već da se veoma lako mogu otarasiti i ruskog uticaja. Interes Amerikanaca sada je bio potpuno sprečavanje ruskog uplitanja u rat na Dalekom istoku.
Dramatičnost situacije naglo je rasla i u Japanu kada su se javile prve informacije o američkom posedovanju nuklearne bombe. Još tokom konferencije u Potsdamu, koja je trajalaod 17. jula pa sve do 2. avgusta 1945. godine, Japan je zatražio posredovanje Švedske u pronalaženju uslova za predaju. Odlučni da kazne Japance za sve poraze koje su im nanosili u vodama oko svog ostrva prethodnih godina, a pogotovo zbog debakla na Perl Harboru 1941. godine, Amerikanci su, sada kada je situacija išla potpuno u njihovu korist, ostali nezainteresovani za posredovanje o predaji. Konačno, 26. jula 1945. godine iz Potsdama su radijom objavljeni uslovi za kapitulaciju Japana: da se eliminišu svi koji su odgovorni za politiku Japana u ratnom periodu, da se Japan odrekne svojih prekomorskih teritorija, da se ratni zločici kazne i da Japan bude okupiran. Iako su ponuđeni uslovi bili krajnje radikalni Japan ih, na opšte iznenađenje, nije potpuno odbacio, što dovoljno pokazuje ozbiljnost pretnje kojoj je čitava nacija bila izložena.
Odgovor na ponuđene uslove dao je 30. jula ostareli japanski premijer Suzuki. Njegov govor na japanskom jeziku bio je uzdržan i previše opšti, što je protivnički tabor shvatio kao odbijanje, čak i kao prezir prema predlogu za predaju. Amerikanci koji su radili na stvaranju bobme i bili odlučni da je upotrebe protiv omrženog neprijatelja, a koji su se nalazili u krugovima najviše vlasti na čelu sa novim predsednikom Trumanom, doneli su odluku da se preduzme željno iščekivan atomski napad na Japan.
Napad je izvršen rano ujutru 6. avgusta, 1945. godine na ranije određeni cilj, grad Hirošimu. Napad je sproveden sa zapadnopacifičkog ostrva Tinijana, nedaleko od Guama, a bombarder b29 za ovu priliku je blagosloven od strane katoličkog sveštenika. Ovako „blagoslovena“ atomska bomba teška 4090 kilograma stvorila je tačno onoliku štetu koja je prethodno procenjena kao očekivana. Procenjuje se da je samo u jednom trenu ubijeno oko 140 hiljada ljudi, a da je temperatura tla u tom momentu dostigla neverovatnih 5000 stepeni. Razorna moć i šteta koju je bomba napravila izazvala je zastrašujući odjek i šok širom sveta. Samo je čovek poput američkog lidera mogao ovo razaranje i dugoročno i sistematsko eliminisanje civila sa čitavog jednog prostora na zemlji mogao nazvati „najveća stvar u istoriji“. Vesti o šteti izazvanoj radijacijom, o pretvaranju ljudskih tela u prah i prizorima neopisivih patnji u civilizovanom svetu, bar onom njegovom delu koji je nakon 1945. godine opstao, karakterišu se kao najveća demonstracija destruktivne snage, osvetničkih i ubilačkih namera usmerenih prema nemoćnima i nedužnima.
Posledice ovog monstruoznog čina, ratnog zločina i genocida u pravom smislu te reči, osetile su se tek kasnije, u narednim generacijama, čak i izvan Hirošime. Smrti koje je izazvala atomska faza, iako specifično užasni, bili su samo početak dejstva radijacije koja je trajala znatno duže i katastrofalnije. Prema japanskoj proceni sprovedenoj 1968. godine, 250 hiljada stanovnika Hirošime stradalo je neposredno nakon eksplozije ili u narednih pet godina od posledica radijacije. Dimenzije ovog masovnog ubijanja civila do izražaja dolaze tek kada se u obzir uzme činjenica da je grad Hirošima pre napada brojio oko 255 hiljada stanovnika.
Jezivi nuklearni napad još uvek ostavlja posledice u okolini mesta gde se odigrao. Stanovnici ovog dela Japana i danas umiru od neizlečivih radijacijskih bolesti kao što su rak i leukemija, pa se samim tim i ne može sa sigurnošću utvrditi ukupan broj žrtava američkog genocida koji još traje.
U ovom trenutku ne bi se nikako smela zaobići činjenica da sile pobednice, kojima je sirovom snagom njihove moći sve dozvoljeno, nisu sankcionisale ovaj genocid sudskim postupkom protiv počinioca i nalogodavca. Zahvaljujući ovom i kasnijim sličnim postupcima pobednika, nameće se javnosti ono poznato, ali iskrivljeno mišljenje da pobednici pišu istoriju. Radi se zapravo o tome da je pobednicima dozvoljeno da svoje zločine trenutno prikrivaju, zanemaruju i nameću krivicu na one koje su porazili. Istina leži u tome da takvo prikrivanje istine i potenciranje zločina onih koji su stradali ne predstavlja pisanje istorije, već isključivo jeftine i licemerne političke pamflete. Istorijska istina kao takva očigledna je svima koji je žele pronaći i koji najpre nauče da razlikuju politički paflet i pobedniči sud od istorijske činjenice i njene naučno-metodološke kritike.
Na kraju, kada su u pitanju vojno-političke posledice napada na Hirošimo, one se u odnosu na ljudsku katastrofu i nezamislivu anticivilizacijsu nameru i delovanje, koliko god bile važne i dugoročne, ne mogu uporediti. Konačno, rusko učešće ipak nije izostalo kako su se agresori iz Vašingtona nadali. Veoma brzo Crvena armija pregazila je Mandžuriju i dvostrukim napadom sa periferije Mongolije i iz sovjetske priobalne provincije u Sibiru sporna oblast pregažena je munjevitom brzinom. Iako je atomski napad na Hirošimu ostavio neizbrisivi trag u sećanjima naroda širom sveta, te se on smatra datumom okončanja rata na Dalekom istoku, praktično je tek ruska invazija primorala Japance na konačnu predaju.
Autor: Srđan Jović
