U subotu 28. jula 1330. godine u 7 sati ujutru, spremala se velika bitka koja će za dugo vreme odlučiti premoć na Balkanu.
Moćno Vizantijsko carstvo došlo je do nestabilnosti zbog sukobljenja oko vlasti dede i unuka, Andronika II i Andronika III. Andronik III je lažnim obećanima zadobio poverenje naroda i vlastele, dok je Andronik II zatražio pomoć od Srbije. Srbi, čuvši da je Andronik III sklopio savez sa Bugarima, prihvataju ponudu. Pošto je bugarski car odlučio da promeni savezništvo, istovremeno je promenio i ženu. Posle više od dve decenije braka, Ana-Neda, sestra Stefana Dečanskog, više nije bila zanimlјiva svom carskom suprugu. Nјeno mesto je zauzela Vizantinka Teodora Paleologina.
U vizantijskom građanskom ratu koji je održan 1328. godine, kao pobednik je izašao Andronik III, a deda, Andronik II, je svrgnut sa vlasti. Ova pobeda je pružila povolјne okolnosti za blisko savezništvo Bugarske i Vizantije, a protiv Srbije.
Cilј savezništva je bilo zaustavljanje naglog širenja srpske države ka jugu, koje je počelo još od vladavine kralјa Milutina. Godine 1330. dogovoren je zajednički napad, Andronik III s juga, a Mihailo Šišman s istoka. Car Mihailo Šišman „podiže veliki rat” na Stefana Dečanskog.
Srbi su očekivali da će doći do bitke, ali je bugarska vojska izabrala drugi pravac, od Trnova prvo na sever, ka Vidinu, a zatim na jug, kako bi se sastala sa vizantijskom vojskom. Prešavši srpsku granicu, bugarski kralj je pustošio i pljačkao neprijateljsku državu.
Da bi sprečio spajanje dve protivničke vojske, Stefan Dečanski je naredio da njegove snage hitno krenu ka Bugarima i ponude primirje. Pošto su se dve vojske približile, skloplјeno je kratko primirje. Tokom nekoliko dana trajali su pregovori ali, u stvari, obe strane su čekale prihode hrane i dodatnu vojsku.
Kralј Stefan Dečanski podelio je vojsku na dva dela: jednim je komandovao sam, dok je drugi sa najamnicima predvodio njegov sin Dušan Silni. Neočekivanim udarom na Bugare, porazili su ih nespremne. Posle bitke Bugarska je ostala bez vladara. Car Dušan tvrdi da ga je on ubio, međutim postoji više različitih teorija o ubistvu bugarskog cara. Ostatak bugarske vojske se u veoma malom broju vratio u domovinu. Vest o velikoj srpskoj pobedi brzo se proširila. Bugarski vojnici, na čelu sa carevim bratom, Balaurom, odmah su Srbiji ponudili mir. Predlagano je i da Stefan Dečanski bude izabran za bugarskog cara, kako bi se dve zemlje objedinile, što srpski kralј nije prihvatio. Umesto toga, Srbija je dobila manja teritorijalna proširenja, a na bugarski presto je vraćena prva Šišmanova žena, Stefanova sestra Ana- Neda i njen sin Stefan Jovan. Saznavši za rezultat bitke kod Velbužda, vizantijski car Andronik III napustio je pohod na Srbiju i tako je bugarsko-vizantijski savez protiv Srbije propao.
I sa bugarske i sa srpske strane, snage su brojale po oko 15.000 ratnika. Dušan u svom Zakoniku navodi da je bilo 80.000 vojnika s bugarske strane. Takođe navodi: „Mi sabrasmo vojnike zemlјe otačestva našeg, koje sam ja pripremio za borbu, njih oko 15 tisuća, i svesrdačno podigosmo na nebo ruke naše ka svemogućem Bogu”. Osim bugarske vojske, car Mihailo je prikupio Osete i Tatare, a dobio je i pomoćnu vojsku od vlaškog kneza Basaraba.
Srpski kralј u službi je imao španske i nemačke najamnike. Hroničar Grigora piše da je u srpskoj vojsci bilo „1000 keltskih konjanika koji su se odlikovali razvijenim telom, izuzetnom snagom i bili su najbolјe izvežbani i iskusni u rukovanju oružjem”. Međutim hroničar J. Kantakuzin, pominje da je bitci prisustvovalo i 300 teško okloplјenih Nemaca. Obe vojske su bile naoružane opremom uobičajenom za srednji vek, koja se sastojala iz oklopa, metalnog šlema, a od naoružanja vojske su koristile mač, koplјe, buzdovane i lukove i strele.
U bitci na Velbuždu radilo se o sukobu dve hrišćanske, pravoslavne vojske. Pobeda Srba je označila i početak razdoblјa prevlasti srpske države na Balkanu koja je trajala nekoliko decenija.
Autor: Nevena Kalezić
