Nakon potpunog poraza Ugarske i smrti njihovog kralja Lajoša II kod Mohača 1526. godine, Srbi su po prvi put dobili svoga vođu, koji je bio drugačiji od svih prethodnih i potonjih. „Car“ Jovan Nenad bio je drugačijeg, mističnog i apokaliptičnog karaktera, jake volje nadahnute božanskim proviđenjem. Svojom harizmom i tajnovitošću on je veoma brzo privukao pažnju najznačajnijih ličnosti Evrope. Njegova pojava vezuje se za vreme kada se na prostoru istočno od Dunava dugogodišnje nezadovoljstvo pretvorilo u plamen koji je najpre buknuo u Pomorišju, nezadrživo se širivši preko današnjeg Banata i Bačke do Save i Dunava. Na čelo pobunjenih Srba istaknut je „Jovan od Boga poslani car“, kako je pisalo u jednom savremenom obaveštenju. Ivan srpske sredine, među prijateljima i neprijateljima podjednako bio je nazivan „Crni čovek“. Razlog tome bila je njegova izrazito crna boja kože, kose, brkova i belega koji se pružao duž njegovog tela.
Poreklo Jovana Nenada ostaje misterija sve do dana današnjeg o kojoj postoje samo nagađanja i pretpostavke. Dok su jedni verovali da je potomak vizantijskih careva, drugi su ga rangirali među najniže položaje kao potomka konjušara Jovana Zapolje. Ipak, misija ovog nesvakidašnjeg vođe, onako kako ju je on sam isticao i oblikovao, bila je apokaliptična, proročka, religijski obojena i izdignuta visoko iznad prizemnih potreba. Za Srbe na prostoru današnje Vojvodine Jovan Nenad je bio novi mesija, prorok i izvršilac božije volje koji je živeo asketski. On je spavao dva sata, nakon kojih je sledio jedan čas molitve, proricao je budućnost, a oni najfanatičniji verovali su i u njegove čudotvorne moći. Od svih proročanstava, koja su u pisanoj formi ostala iza njega, potvrdilo se ono najopštije koje se od toga doba izdvojilo i kao najvažnije: Turci će propasti, trpeće poraze i biti zauvek prognani sa grčkih teritorija.
Zapravo se iz njegovih proročanstava i eshatoloških vizija može bar donekle naslutiti da je on, iako Srbin i vođa Srba, sebe doživljavao kao vaseljenskog, dakle grčkog, odnosno vizantijskog cara. Takođe, i sama njegova titulatura isključuje tradiciju srpskih državnih institucija i idejno se oslanja na opštu, tj. grčku civilizacijsku suprematiju. Tako je Jovan Nenad, pravoslavni car, ustvari uništitelj nevernika, božiji izazlanik mira i blagostanja koje će, prema njegovoj viziji, trajati sve do pojave Antihrista, koji će proizvesti novi Hristovo dolazak i uspostavljanje strašnog suda. U trenutnim političkim uslovima, radikalnim promenama oblika društvenih odnosa i potpunom porazu srednjevekovnih dogmi ovako zamišljeno carstvo nije se moglo uklopiti u novu percepciju duhovnog i društvenog života. Uprkos tome, snagom sopstvene vizije uspeo je da stvori svojevrsno apokaliptično carstvo, pa je i kao takva, anahrona i prevaziđena politička vizija uspela da bljesne. Isticanjem borbe protiv Turaka, samozvani car uspeo je da okupi mase željne hiljadugodišnjeg carstva i pravedne slobode.
Tako je „Crni čovek“ već u jesen, 1526. godine, upao u Srem gde je od Turaka preoteo tvrđave Čerević i Banoštar, sedište sremskog biskupa. Njegova sledeća namera bila je prelazak preko Dunava gde bi oslobodio Ilok i Petrovaradin. Za ovaj poduhvat, međutim, bili su neophodni topovi koje je tražio od despota Stefana Berislavića. O njegovim poduhvatima u Sremu nema poznatih obaveštenja, kasnije se njegov izaslanik obraća poslaniku engleskog kralja, Henrija VIII, u kome traži pomoć u novcu, nagoveštava da nije dobio traženu artiljeriju i da su njegove dalje aktivnosti prinudno bile zaustavljene. Bilo je to vreme kada je vatreno naoružanje postalo standardi deo opreme u kome su i bogatiji dvorovi imali poteškoća sa okupljanjem kvalitetnih vojnih jedinica. Uostalom, kao i u religijskom, ekonomskom, političkom i društvenom uređenju, i vojska novog doba proživela je svoju reformu koja ju je znatno poskupela i učinila brojčano ograničenom. Plaćene najamničke vojske lagano su zauzimale mesto srednjevekovnih feudalnih jedinica, koje su mogle biti brzo i lako regrutovane i stavljene u službu vladara. Pretpostavlja se da je vojska Jovana Nenada brojila i do 25 hiljada ljudi i čak 1500 konjanika, međutim, nju su najverovatnije činili slabo opremljeni vojnici, ustanici srednjovekovnog modela.
Kao samostalni lider prostrane oblasti, Jovan Nenad je Turke kao protivnike vrlo brzo morao zameniti ostacima ugarske vlastele koja se još uvek pokušala održati na vlasti u feudalnom sistemu kome je pretio definitivni krah. Među takvim vlastelinima i starim ugarskim plemićima najistaknutiji, i zapravo najmoćniji, bio je Terek Valentin, gospodar malenog utvrđenja Sabatke, odnosno današnje Subotice. Vlastelin Terek uspeo je da se odupre napadima Turaka, međutim, vrlo brzo je bio savladan od strane Jovana Nenada, a njegovo utvrđenje postalo je prestonica novoosnovane države samozvanog cara.
Bez obzira na zimu koja je usledila, „Crni čovek“ nastavio je da nanosi štete županijama severno od Segedina i Čanada. Zbog ovih napada je na proleće, 1527. godine, organizovana ozbiljna koalicija protiv „cara“ Jovana Nenada koju je predvodio Ladislav Čaki, gospodar Čome. Marta 1527. godine došlo je do prvog sudara dve vojske u kojoj je Jovan Nenad odneo ubedljivu pobedu, potukavši okupljene ugarske plemiće, dok je sam njihov lider pronašao smrt na bojnom polju.
Nije poznato u kakvim je odnosima do tada Jovan Nenad bio sa ugarskim kraljem Jovanom Zapoljom, međutim, postoje nagađanja da je, bar formalno, priznavao njegovo sizerenstvo. Verovatnije je da se sam ugarski kralj držao pasivno, pokušavajući da sukob prepusti svojim vazalima. Ipak, nakon pogibije Ladislava Čake, ugroženim se osetio i erdeljski vojvoda Petar Perenji, koji je počeo slati žalbe kralju o tome kako mu „zli Rac“ opseda Temišvar i preti da uđe u ceo Haceg, te dalje i u unutrašnjost Erdelja. Iako nema potvrde osnovanosti ovih žalbi erdeljskog vojvode, nepobitna je činjenica da su socijalno-buntovna i mistično-pravoslavna komponenta pokreta „cara“ Jovana Nenada izazvale strah i osećaj ugoženosti katoličkih elemaenata oličenih u ugarskoj vlasteli. Preduzimljivi kralj najpre je pokušao da privoli na mir Jovana Nenada poslanstvom koje je predvodio Radič Božić, međutim, kako se čini, poslanik je stigao kasno. Vrlo je verovatno da se neposredno pre njihovog sastanka „Crni čovek“ stavio u tabor habzburškog cara Ferdinanda, čak i prihvativši njegovo sizerenstvo. Poznato je da je politika Habzburga bila usmerena ka okupljanju istaknutih srpskih vođa, pa su tako još početkom 1527. godine Stefan Berislavić, Pavle Bakić, a kasnije i sam Radič Božić pristupili grupi okupljenoj oko Ferdinanda. Savezništvo Ferdinanda i Jovana Nenada u tom momentu dobro je došlo obojici. Prvi je mogao da izoluje svog suparnika Zapolju i ograniči njegovu uticajnu sferu dok je drugi i formalno legalizovao svoju teritoriju, dobio neophodnu artiljeriju i priznanje njegove antiturske politike nasuprot Zapoljine, koja je proglašena izdajom čitave hrišćanske ekumene.
Tako je rat protiv erdeljskog vojvode nastavljen aprila 1527. godine. Tom prilikom je jedan „carev“ istaknuti vojskovođa, kapetan Radoslav Čelnik, potukao vojsku Petra Perinjija u blizini reke Tise, najverovatnije kod mesta Šološ, a sam erdeljski vojvoda se spasio bekstvom. Nakon ove pobede, „car“ Jovan Nenad nije gubio vreme već je maja meseca prošao kroz Gvozdenu Kapiju, ušao u Erdelj i početkom juna boravio u Čomi. Tamo je svečano primio Ferdinandovog poslanika, Jovana Hoberdanca, učvrstivši prijateljske veze sa kućom Habzburga. Nakon toga usledilo je vreme vrhunca vladavine Jovana Nenada, kada je i njegov mistični pokret postao najmasovniji. Njemu su tada prilazili ljudi ne samo sa prostora Ugarske i Srbije, već i iz udaljenih krajeva Grčke. Ipak, sa druge strane, bilo je to doba u kome je i uticaj Ferdinanada Habzburškog bio najdominatniji s obzirom na to da je, pored novčanih sredstava i preko potrebne artiljerije, car ustupao svom vazalu i podršku u ljudstvu. Naime, stare vojnike pokojnog kralja Lajoša II, Ferdinand je regrutovao u redove Jovana Nenada. Ove činjenice potvrđuju čvrste veze uslovljene zajedničkim interesom, tj. zajedničkim neprijateljem: Jivanom Zapoljom i njemu odanoj vlasteli Ugarske. Takođe, dvor i uprava Jovana Nenada su tada oblikovani po habzburškom uzoru. On je u svojoj sviti imao palatina i rizničara Subotu Vrlića i vrhovnog vojnog komandanta, kapetana Radoslava Čelnika. Samozvani car je imao i svoju zastavu, oivičenu zlatnim vezom sa likom Bogorodice na jednoj i svojim grbom na drugoj strani. Neobični kontrast i kontraverza „careve“ vojne organizacije predstavljaju šest stotina momaka u identičnoj uniformi, koji su nazivani janičarima.
Pritisak Ferdinanda bio je odlučan i agresivan, ali prema svim svojim oblicima, veoma lukav i dobro osmišljen. Habzburški car nije žalio novac i naoružanje kad god bi Jovan Nenad to od njega zatražio, međutim, „Crni čovek“ poslužio je caru u jednoj veoma važnijoj i krupnijoj vojno-političkoj igri. Radi se o tome da je, okupivši srpske despote u svoj tabor, Ferdinand pripremao teren kako bi efikasno zadao konačan udarac svom protivniku, odmetniku Jovanu Zapolji. Uloga Jovana Nenada bila je da čuva južnu granicu od upada Turaka i Erdelj od eventualnog prodora Vlaha sa istoka koji bi mogli doći u pomoć Zapolji.
Savezništvo i bliskost sa Ferdinandom izazvali su, međutim, još odlučnije neprijateljstvo i mržnju ugarskih velikaša. Za njih je sada Jovan Nenad bio razbojnik, kradljivac i lupež koga treba kazniti. Priliku za to videli su u vremenu kada je uspostavljeno primirje između Ferdinanda i Zapolje. Tada su protiv „cara“ pokrenute dve vojske, jednu je predvodio biskup Emerik Cibak, a drugu ponovo Petar Perenji. „Crni čovek“ nije sedeo skrštenih ruku, već je takođe preduzeo neophodne mere, i što je brže mogao, pošao im u susret. Njegova namera bila je da se najpre obračuna sa slabijim Cibakom. Do sukoba sa njegovim jedinicama došlo je u aradskoj županiji, najverovatnije kod mesta Bač. Uprkos nameri „cara“ da brzo okonča bitku, borba se odužila toliko da je Perenji stigao u pomoć svom savezniku. Jovan Nenad doživeo je svoj prvi poraz, a prema tadašnjim pričanjima tom prilikom je izgubio osam hiljada svojih vojnika. Nakon pobede Cibak i Perenju nastavili su da gone poraženog „cara“, koji se u nameri da im ne dozvoli da pređu Tisu i time zaposednu delove njegove teritorije, učvrstio u Segedinu. Zajedno sa njim otpor je pružilo još 1500 vojnika u jednom plemićkom dvoru, koji je poslužio kao uporište. Moguće je da je Jovan Nenad očekivao i podršku i dolazak Ferdinandovih ljudi, međutim, do toga nije došlo. Hrabro boreći se do samog kraja, „car“ Jovan Nenad je pao pogođen kuršumom, da bi ubrzo nakon toga, napušten od svojih ljudi, bio zarobljen od starog neprijatelja, Valentina Tereka. U zarobljeništvu ga je, verovatno od zadobijenih teških rana, zadesila i smrt.
Smrću Jovana Nenada, čoveka kome je narod verovao, prekinuta je veza između Ferdinanda Habzburga i narodnog pokreta u srcu Ugarske. Pokret harizmatičnog lidera i verskog mistika raspuhnuo se poput mehura. Njegovi sledbenici stihijski su se širili u unutrašnjost, neki prihvatajući vlast Turaka, neki vraćajući se zemljoradnji u Sremu. Oni koji su ostali aktivni u vojnoj službi stali su uz Radoslava Čelnika, formalnog „carevog“ naslednika, koji je od Habzburga dobio i određene zemljišne posede. Za razliku od njega, nekadašnji palatin Subota Vrlić polakomio se turskom srebru i postao službenik sultana Sulejmana. Jedan deo Srba prišao je Zapolji čiji položaj se pogibijom „Crnog čoveka“ znatno poboljšao.
Konačno, atipični pokret Jovana Nenada sam po sebi ne predstavlja ništa više osim istorijskog bljeska u vremenima kada se razvojni put jedne civilizacije zaustavlja. Za njega bi se moglo reći da je bio pravi čovek u pogrešnom trenutku, a verovatno i na pogrešnom mestu. „Car“ Jovan Nenad bio je buntovnik, duhovni lider, apokaliptičar, mistik, prorok i ratnik, hrišćanski i nacionalni. Iako nije uspeo ostaviti upešatljivog i dugovečnog traga u svom vremenu, Jovan Nenad postao je jedan od retkih lidera u bogatoj nacionalnoj istoriji Srba, koji se svojom pravoslavno-mističkom revolucijom može nazvati i poslednjim srpskim carem.
Autor: Srđan Jović
