Život našeg slavnog vojvode Živojina Mišića – od opanaka do najviših svetskih odlikovanja

Društvo

Iz sela i teških uslova je strmim putem i istom takvom sudbinom stigao do najviših srpskih i svetskih odlikovanja. Usled političkih razmirica bio je udaljavan tri puta iz službe, a nailazio je na teškoće i odgovornost. Njegove zasluge su ogromne, a Srbija ih pamti. Stoga, vek kasnije, prva asocijacija na vojvodu je Živojin Mišić.

Rođen je 18. jula 1855. godine kao trinaesto dete u svojoj porodici. Sa navršenih šest godina bio je pastir u selu Struganiku nadomak Mionice. Njegova porodica se početkom 18. veka sa Durmitora doselila u Mišićev zavičaj.

 

Ratni podvizi

Učestvovao je u šest ratova. Prvo ratno angažovanje imao je u prvom Srpsko-Turskom ratu 1876. kao nastavnik trupa u Kolubarskom bataljonu Druge klase. Od 1898. do 1904. predavao je na Vojnoj akademiji, a nakon toga je služio pod komandom Radomira Putnika kog je uskoro zamenio, i odbranio Srbiju od napada Austrougarske koji je označio početak Prvog svetskog rata. Nanevši strašan poraz Austrougarskoj dobio je titulu vojvode.

Zime 1914. i 1915. učestvovao je u povlačenju vojske preko Albanskih planina. 1916. se posle oporavka u Francuskoj vratio u rat i naneo poraz Bugarskoj, time je izbacivši iz rata. Potom je vojvoda Mišić postao načelnik novostvorenog generalštaba vojske Kraljevine SHS.

Priznat je za jednog od najznajačnijih stratega 20. veka, a navodno se njegova strategija izučava na Vojnoj akademiji Vest point u Americi.

Nosilac je 39 ordena. Jedan od njih je zaslužio od Francuza koji su mi dodelili orden Legije časti i prvog i drugog reda. Od strane engleskog kralja Džordža V nagrađen je titulom engleskog sera. Kao najznamenitiji vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije, od svog naroda smatran je za legendu.

 

Pokajanje zbog stvaranja SHS

U više navrata se navodi kako je vojvoda u pismu kralju Aleksandru Karađorđeviću spočitavao novonastalu državu. Tvrdi se i da je rekao da bi se “trebalo otcepiti od Hrvata, a njima dati državu”. Pojedini istoričari odbacuju ovu konstataciju, a istoričar Bjelajac  smatra da je do tih glasina došlo jer su se Mišića dohvatili publicisti i novinari, a ne samo naučnici.

 

 

Život posle ratovanja

Nije mnogo prošlo od rata a vojvoda je pao u postelju. Poslat je na lečenje u Pariz, ali prognoze nisu bile dobre te je iskazao želju za povratkom u Beograd.Na Petrovdan 1920. posetio ga je i regent Aleksandar Karađorđević, posle čega je održao govor u čast Mišića istakavši njegove zasluge.

Nakon posete vojvodi se stanje pogoršalo. Borio se sa bolešću 14 meseci. O toj borbi saznajemo iz tadašnjih novina:

Već pre tri dana vojvoda je dobio naglo povećanje temperature, a otoci od žljezda koje su mu se pojavile na telu, počeli su se primetno pojačavati. Za sve to vreme, kao i kroz duge mesece koje je proeo prikovan za bolničku postelju, vojvoda se držao pribrano i dobro. 

Ali je sinoć nastupila kriza usled plućnog edema koji ga je sve više gušio. Radnja srca, koja je i inače u poslednje vreme bila slabija, usled nehranjenja i potpune iznurenosti, od sinoć je toliko oslabila, da su mu lekari morali ubrizgavati kamfor. Kada je video šta lekari već preduzimaju, vojvoda je bolno uzviknuo: “Zar je već dotle došlo?”

Sve do pred samu smrt bolesnik je bio potpuno svestan ne govoreći ništa o smrti. Sve do poslednjeg trenutka sa vojnicima koji su ga negovali postupao je, kao i na frontu, neobično pitomo i ljubazno, nazivajući ih sinovima i decom.” (Politika – 20.1.1921.)

“Politika” navodi i da su usled buncanja njegove poslednje reči bile: “Opšta situacija dobra. Oni se povlače.” Par momenata kasnije vojvoda je preminuo.

 

Autor: Erna Bugarin

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *