Agresivna politika Dunavske Monarhije prema istoku nije predstavljala nikakvu novinu na početku XX veka. Još dok se prostor zapadnog Balkana nalazio u okvirima Otomanske imperije, carevi i državnici iz Beča halapljivo su vrebali priliku za zauzimanje ovih teritorija u želji za prodorom dalje ka istoku. Međutim, kada je Srbija ostvarila značajne uspehe, pogotovo potukavši Bugarsku 1913. godine, oduševljenje koje je zavladalo među hrišćanima na Balkanu ozbiljno je zabrinulo austrougarske državnike. Monarhija je bila apsolutno rešena da uništi Srbiju.
Nije izgledalo da će svetski rat otpočeti na Balkanu, pogotovo ne 1914. godine. Polustrvo se oporavljalo od dvogodišnjeg ratovanja, a savezi velikih sila trudili su se da održe status quo. Ipak, raširena ideja južnoslovenstva uživala je javnu, ali i prećutnu podršku velikog dela javnosti, kako obrazovane, tako i one polupismene. Nažalost, i jednima i drugima bilo je zajedničko nerazumevanje praktičnih poteškoća i ogromnih etničkih i nacionalnih razlika koje onemogućuju objedinjavanje prostora na takvoj osnovi, novoj, neutemeljenoj i prema svim parametrima veštačkoj. Povrh svega Južni Sloveni, koliko god to nestvarno zvučalo i ukoliko se uopšte narodi na Balkanu mogu nazvati tim imenom, živeli su podeljeni u dva dela Dvojne monarhije i u dve samostalne države: Srbiji i Crnoj Gori. Čini se da su najradikalniji predstavnici svojevrsnog jugoslovenstva živeli u Bosni i svoj ideal nametali kao vid oslobađanja od pritiska i uticaja Austrougarske. Potporu i zaštitu, kao što su to činili ranije, ali i kasnije, čega smo, nažalost, i sami svedoci, tražili su i najverovatnije pronalazili u Srbiji. Narodna odbrana, južnoslovenski orjentisana kvazi nacionalna organizacija, najverovatnije proistekla iz redova Crne ruke, pružila je idejnu, moralnu ali, što je vrlo verovatno, i materijalnu podršku bosanskoj omladini seoskog porekla. Koliko je bilo učešće srpske Vlade i kralja ne može se sa sigurnošću tvrditi. Postoje, zapravo, tri mogućnosti. Prva je da su tajne službe radile na svoju ruku i mimo znanja vlasti u svojim odnosima sa Mladom Bosnom. Druga bi bila da je vlast u Srbiji, sama po sebi, prema mnogim parametrima, marionetska, bila onemogućena da deluje usled jakog uticaja obaveštajnih i vojnih krugova koje su je, istini za volju, i namestili na čelo Srbije još nakon Majskog prevrata 1903. godine. Treća mogućnost, čini se i najmanje verovatna, bila bi ona prema kojoj su i Vlada i kralj direktno učestvovali u organizovanju, obuci, finansiranju i naoružavanju mladića koji će kasnije izvršiti sudbonosni atentat na austrougarskog prestolonaslednika. Postoje osnovane, ali svakako ne i potvrđene indicije da su se pripadnici Mlade Bosne obučavali u starim srpskim vojnim kasarnama i vežbalištima u okolini Pirota i Bele Palanke.
Sa druge strane ni Austrougarska nije mirno posmatrala promene u svom susedstvu. Pored svojih viševekovnih imperijalističkih ciljeva, bečki dvor je sasvim osnovano strahovao od mogućnosti da Monarhija krene putem propasti nalik Otomanskom carstvu. Kako bi preduhitrili takav razvoj događaja, vladari Austrougarske kao jedinu mogućnost videli su agresivnu politiku sa ciljem pripajanja novih teritorija koje bi kompenzovale nedostatak kolonija u čemu se razlikovala od svojih najvećih zapadnih suparnica: Francuske i Engleske.
Prva otvorena pretnja upućena je već na dan potpisivanja mira u Bukureštu, 28. jula 1913. godine, kada je austro-ugarski ministar spoljnih poslova obavestio Italiju da Austrougarska želi da napadne Srbiju. S obzirom na to da nije naišla na podršku za ovaj svoj plan Austrougarska je na sve načine, najčešće u tajnosti, agresivno rovarila protiv Srbije. Prve trzavice dogodile su se kada su, podstaknuti iz Beča, Arnauti napali srpsku granicu, ubijajući i pljačkajući okolna srpska sela. Kada je srpska vojska savladala pljačkaše i otpočela progon, Austrougarska je uputila ultimatum kojim je zapretila ratom u nameri da zaštiti svoju satelit državu, novoformiranu Albaniju. Uzdrmana prethodnim ratovima, Srbija je u nameri da izbegne sukobe većih razmera prihvatila zahtrev za povlačenjem svojih trupa iz Albanije.
Naredni incident, međutim, nije mogao proći bez ozbiljnijeg odraza na međudržavne odnose Srbije i Austrougarske. Kada je jedan mlad Srbin iz Bosne, Gavrilo Princim, na Vidovdan, 1914. godine, likvidirao austrougarskog prestolonaslednika u Sarajevu, usledio je kategoričan i nedvosmislen ultimatum Vladi i kralju u Beogradu. Pod optužbom da je Srbija podstakla, finansirala i naoružala atentatore koji su pucali na Franca Ferdinanda, usledila je, pre bi se moglo reći pretnja ratom nego ultimatum, ukoliko Srbija ne ispuni svih 10 zahteva koje je Austrougarska uputila. Ultimatum su između ostalih činili i zahtevi za osudom svih činovnika i građana koji su radili na buđenju i jačanju nacionalne svesti među Srbima u neoslobođenim teritorijama, da onemogući štampanje knjiga i listova koji bi pisali loše o Monarhiji, da otpusti oficire i činovnike koje imenuje Austrougarska, te da austrougarska policija i sudije vrše istrage i pretrese u Srbiji ako njena vlada to proceni potrebnim. Miroljubiva politika Nikole Pašića popustila je do krajnjih granica, tj. sve osim u onom delu kojim bi Srbija postala austrougarska provincija: odbila je da dopusti austrougarskoj policiji i sudu da rade u Srbiji. Prihvatanje ovog uslova značilo je odreći se sopstvene samostalnosti i nezavisnosti. Prema očekivanjima i želji Vlade u Beču, Pašićev odgovor na ultimatum nije bio zadovoljavajući, pa je austrougarski ambasador istog dana napustio Beograd. Dva dana kasnije usledila je i formalna objava rata Austrougarske Srbiji.
Dvojna Monarhija je 28. jula, 1914. godine objavila rat i napala Srbiju. Izbori su odloženi, a srpska Vlada premeštena u Niš gde je kao svoj ratni cilj istakla oslobođenje i ujedinjenje svih Jugoslovena. Potpisivanjem čuvene Niške deklaracije o ratnim ciljevima Kraljevine Srbije, donekle se mogu i razjasniti stvarne namere kraljeve Vlade i bar donekle opravdati strahovi koji su zavladali u Beču nakon mira u Bukureštu. Neosporna je činjenica da su vetrovi jugoslovenskog nacionalizma duvali iz Srbije. Koliko god bili veštački i postavljeni na staklenim nogama, pretili su da ugroze postojeći poredak i to isključivo na račun Austrougarske čiji se agresivni program može posmatrati i kao pokušaj da spreči ono što je, ispostavilo se, bilo neminovno: sopstvenu propast.
Kako god, očekivanja diplomata i državnika iz Beča nisu u potpunosti bila ispunjena. Reakcija evropskih sila bila je kategorična i radikalna. U srpski tabor odmah su ušle Rusija, Engleska i Francuska. Diplomatski jezik toga doba naglašavao je ugroženost malog naroda i tek oslobođene države, iscrpljene u dva rata za samo dve godine od strane jedne velike sile. Ulog je, međutim, bio znatno krupniji. Malo je verovatno da su se tada, uostalom, kao ni ranije ili kasnije, velike sile iz plemenitih pobuda angažovale u zaštiti slabijeg. Ne, po sredi je bio krupni finansijski i imperijalni interes. Kolonijalne sile Francuska i Engleska, a i Rusija kao dominantna država sa ogromnim interesovanjem za teritorije koje je kontrolisala slaba Otomanska imperija, bile su primorane da se umešaju u sukob.
Za Austrougarsku invazija na Srbiju trebalo je da predstavlja samo zauzimanje polazne teritorije u daljoj nameri širenja ka istoku. Svima je bilo nedvosmisleno jasno da Dunavska Monarhija želi da parira moćnim kolonijalnim silama, a jedini prostor koji je mogla dograbiti bile su zemlje kojima je još uvek kako-tako vladao sultan. Podršku svojim namerama, rukovodeći se takođe imperijalnim interesima i geopolitičkoim prilikama, Austrougarskoj je pružio nemački car. Nije se dugo čekalo na to da Nemačka objavi rat Rusiji, za šta je kao povod uzeta mobilizacija, koju je naredio ruski car u cilju zaštite Srbije. Bio je ovo samo uvod u krvavi rat koji će punih pet godina plamteti svetom.
Autor:Srđan Jović
