Godine 1817. kada se Đorđe Petrović, vožd Prvog srpskog ustanka, vratio u Srbiju, prilike na Balkanu bile su neuporedivo drugačije od onih koje su vladale 1804, a pogotovo 1813. godine. Naime, novi lider Srba, Miloš Obrenović, zahvaljujući hrabrosti da ostane u Srbiji nakon poraza, ali i sopstvenoj mudrosti i povoljnoj spoljnopolitičkoj situacijui, uspeo je da za veoma kratko vreme svom narodu učini mnogo više od onog što se moglo predvideti nakon sloma Prvog srpskog ustanka i neslavnog Karađorđevog bekstva.
Zahvaljujući snaženju Rusije nakon sloma Napoleonovog pokušaja invazije na njihovu zemlju, usledio je i snažan diplomatski pritisak na Portu koji je proizveo sporazum između Miloša Obrenovića i turskog predstavnika za Srbiju Marašli-ali paše, poznatijeg kao Marašlija. Vođa Drugog srpskog ustanka vodio je ratne operacije protiv Osmanlija i tokom pregovora, boreći se za što bolju pregovaračku poziciju. Konačno, sporazum je sklopljen usmeno, novembra 1815. godine, prema kome je Srbija, realno posmatrajući, dobila neuporedivo manje od onoga što je snagom sile stekla tokom Prvog ustanka. Ipak, ukoliko bi se poređenje napravilo sa situacijom iz vremena kada je usledila turska reakcija i odmazda 1813. godine, Srbija je mogla biti više nego zadovoljna stečenim ustupcima. Iako je ostala pašaluk u okviru Otomanske imperije kojim je upravljao paša, a u gradovima su i dalje boravili turski garnizoni, Srbiji se otvorio put ka sticanju autonomije. Praktično se pod formalnom sultanovom vlašću i garancijom Rusije na čelu domaće uprave u Srbiji nalazio Miloš Obrenović.
Već tokom prvih meseci Miloševe uprave on je naišao na dvojaki otpor u samoj Srbiji. Protiv njega su istupali najpre oni koji su od Turaka tražili više ustupaka i predstavljali obrise stare Karađorđeve politike, ali i oni koji nisu podnosili lični Milošev despotizam. Politika novog lidera Srbije bila je nešto suptilnija nego što se na prvi pogled može zaključiti. On je odgovorno radio na postepenoj izgradnji institiucija i zadobijanju novih povlastica usled slabljenja Otomanske imperije i sve osetnijeg prisustva Rusije na celokupnom prostoru Balkana. Moglo bi se reći da je Miloš Obrenović, uprkos svom ličnom despotizmu i nedostatku formalnog obrazovanja, posedovao onaj urođeni i istančani dar kojim je, bolje od drugih, osećao odraz politike velikih sila na Balkanu. Povrh svega, imao je dovoljno sposobnosti i dara da iskoriti strujanja iz Peterburga kako bi obezbedio sebi dobru poziciju u perspektivi. Miloš Obrenović je takođe bio svestan toga da se prisustva Turaka ne može tek tako osloboditi, pa se nije ustručavao da novac sakupljen od poreza obilno koristi na podmićivanje gramzivih činovnika u osmanskoj upravi. Na taj način on je obezbeđivao rastuću ekonomsku produktivnost za Srbiju koja se, pre svega, ogledala u izvozu svinja.
Sa druge strane, kratkovid i bez osećaja za diplomatsku suptilnost, Karađorđe je još jednom pokušao da nametne svoj autoritet na jedini način koji mu je bio poznat: sabljom i kuburom. U inostranstvu, gde je boravio u godinama kada je srpski narod trpeo turske zulume, on se povezao sa Heterijom, odnosno grčkim tajnim društvom, koje je propagiralo rat protiv Turaka. Heteristi su najpre pokušali da pridobiju Miloša Obrenovića za svoje ideje, međutim, oštroumni srpski lider shvatio je nezrelost i nerealnost njihovih planova. Upuštanje u saradnju i aktivnosti ovih Grka moglo bi dovesti u pitanje dotadašnje rezultate do kojih je došao sa mnogo truda i uz velike žrtve i napore. Povrh svega, već decenijama, tačnije od 1766. godine, kada je ukinuta Pećka patrijaršija, srpski narod osećao je ogromno neraspoloženje prema Grcima. Fanariotske vladike, koje su zauzele episkopske položaje u srpskim zemljama, svojim nemoralnim životom i agresivnim radom izazivali su gnev srpskog naroda i crkvenih predstavnika. Odbijanje saradnje sa Heterijom imalo je takođe i svoju političku pozadinu ako se uzme u obzir da su još od osnivanja ovog društva 1814. godine mnogi srpski emigranti i Karađorđeve vojvode bili integrisani u društvo.
Uz aktivno učećšće i vrlo verovatnu finansijsku pomoć Heterije, Karađorđe se 1817. godine iz Rusije tajno vratio u Srbiju. Zajedno sa njim u Srbiju je doputovao i Grk Naum Krnar, a sa njima je trebalo da pregovara Miloš Obrenović o zajedničkom nastupanju protiv Turaka. Njegova namera zapravo bila je da ponovo okupi svoje pristalice spremne za rat i da, kao da se ništa nije dogodilo, nastavi tamo gde je stao pre bekstva. Miloš Obrenović po svom temperamentu svakako je bio čovek koji nije trpeo opoziciju, pogotovo ne onu koja bi ne samo ugrozila njegovu vlast, već i povoljan položaj koji je Srbija konačno stekla. Kako bi sprečio obnavljanje rata za koji, istrošeni prethodnih godina, Srbi nisu bili orni, novi vožd je naredio ubistvo vođe Prvog srpskog ustanka.
Đorđe Petrović, zvani Karađorđe, ubijen je u noći izmeću 25. i 26. jula u Radovanjskom lugu, nedaleko od Velike Plane. Neposredni organizator ubistva bio je Karađorđev kum, Vulićević Vujica, dok je izvršilac bio, kako se priča, čovek sa teškim psihičkim oštećenjima Nikola Novaković, Crnogorac koji se doselio u smederevsku Jasenicu.
Ubistvo Karađorđa kasnije je u srpskom narodu poprimilo mitološke dimenzije u kojima je, pored smrti, preuveličana i celokupna delatnost prvog srpskog vožda. Radi se o tome da ni Karađorđevi potomci nisu pokazivali ništa manju želju i ambiciju od rodanačelnika njihove dinastije za vlašću u Srbiji. Tako se, tokom vladavine kasnijih predstavnika ove dinastije, aktivno radilo na glorifikaciji ličnosti, herojstva i plemenistosti rodonačelnika dinastije. Svojevrsnim političkim marketingom karađorđevićevaca, pogotovo od trenutka kada više nije bilo živih predstavnika iz suparničkog tabora, pristalice nove dinastije uspele su da nametnu svoj diskurs u tolikoj snazi da su i smrt svog rodonačelnika istakli kao mučeničku. Naravno, najozloglašeniji bio je upravo Miloš Obrenović kao nalogodavac ubistva. Suštinski, izdizanje Karađorđa na pijedestal heroja-mučenika trebalo je poslužiti učvršćivanju kulta dinastije koja je nameravala da zauvek vlada Srbijom.
Sa ove vremenske udaljenosti i nepristrasnim pristupom davnom događaju ubistva Karađorđa, može se uočiti ova kasnija marketinška farsa. Naime, radilo se o tome da je svojim povratkom u, reklo bi se, nezajažljivoj želji da vlada Srbijim, Karađorđe pretio da dovede srpski narod na ivicu egzistencijalne provalije. Sukob protiv ostataka turskih garnizona ističe se kao primarni, međutim, pretnja je bila mnogo zlokobnija i opasnija. Svojim otvorenim agitovanjem i huškanjem na rat sa Turcima, Karađorđe je, svestan toga ili ne, cepao sopstveni narod, stvarajući dve vojno-političke struje. Građanski rat između predstavnika nove političke elite i anahronih strujanja ne samo da bi zaustavio razvojni put države, već bi sasvim sigurno olakšao Turcima da ponovo nametnu svoju direktnu okupaciju pod parolom uspostavljanja mira u pašaluku. Dakle, postupak Miloša Obrenovića, bez obzira na to koliko je bio inspirisan ličnom željom da se održi na mestu lidera, u svojoj krajnosti sprečio je cepanje srpskog naroda. Efikasnost, tajnovitost i brzina delovanja sa druge strane dodatno potkrepljuju mišljenje o visprenosti samog vožda i njegove nove uprave u sprovođenju bitnih odluka koji su u tom momentu korisni za opstanak poretka koji je garantovao brzi napredak Srbije na političkom planu.
Uspevši tako da se reši jednog od najštetnijih elemanata koji je samim svojim prisustvom mogao da ugrozi jedinstvo srpskog naroda, Miloš Obrenović nastavio je da koristi svoj položaj jedinog srpskog predstavnika kako bi stekao što veću autonomiju. Uvek pružajući samo privid odanosti, on je uspeo da za nekoliko godina vidno umanji sultanovu direktnu vlast i prisutnost Turaka u Srbiji. Pokazatelj toga jeste činjenica da su oni do početka tridesetih godina XIX veka bili svedeni na svega petnaestak hiljada i to uglavnom skoncentrisani samo u Beogradu.
Konačno, iza kasnije glorifikacije Karađorđa u Srbiji i do dana današnjeg ostala neprevaziđena podeljenost između pristalica jednog ili drugog lidera i kasnijih dinastičkih predstavnika. Čin pokajanja Vujice Vulićevića i izgradnja manastira, nazvanog Pokajnica, na mestu ubistva, poslužili su kao dodatna potvrda „greha“ koji je navodno učinjen vođi Prvog srpskog ustanka. Takođe je i prilaganje njegove glave sultanu ostalo upamćeno kao čin neoprostive izdaje i poltronstva Miloša Obrenovića prema Tucima.
Na kraju, kao polazna pozicija u oceni obojice lidera, svakako treba biti godina okončanja Prvog srpskog ustanka. Tada je, nesumnjivo, vožd pokazao da nije spreman sebe žrtvovati za narod koji je vodio, posmatrajući ga sa bezbedne udaljenosti u patnjama koje su iz osvete činile Osmanlije nadonima koji se nisu mogli braniti: žene, decu, stare i bolesne. Za to vreme, Miloš Obrenović pokazao je divovsku fizičku i mentalnu snagu. On je uprkos svemu ostao sa svojim narodom, okupio ga i poveo u novu borbu, ovoga puta smisleniju, odlučniju i sveobuhvatnu, koja je na kraju rezultirala i potpunom slobodom.
Autor:Srđan Jović
