Milica Stojadinović Srpkinja bila je srpska pesnikinja. Njene pesme su bile brzo prihvaće, slavu je stekla naglo, ali je još većom brzinom zaboravljena. Odala se alkoholu i prosila za hranu. Umrla je u Beogradu u siromaštvu.
Rođena je u Bukovcu. Za vreme rata matične knjige su uništene, te je podatak oko godine njenog rođenja često bio sporan. Najčešće se navodi 1830. godina, a tu godinu su uzimali i oni koji su je poznavali i pisali o njoj, kao Đorđe Rajković ili Ludvig August Frankl. U izvorima iz manastira Ravanice u Vrdniku ubeležen je i datum rođenja 6. juli 1830. Međutim, trebalo bi da su pasoške isprave tačne, ali i tu su pisana dva različita podatka, 1828. i 1830. godina. U pismu jereja Ratomira Kurucića, upućenog Slavku Vidakoviću, činovniku Srpskih narodnih fondova iz Sremskih Karlovaca, navodi se izvod iz protokola krštenih bukovačke crkve, a prepis je datiran 1940. i iz njega se može videti da je Milica rođena 22. marta 1828. ili 6. jula 1828. godine. Ovi i drugi podaci govore o tome da bi se 1828. moga uzeti za godinu Miličinog rođenja.
Obrazovala se uglavnom sama, učeći strane jezike i sudelujući u književnom životu. Počela je da objavljuje pesme već u trinaestoj godini kada je u „Serbskom narodnom listu“ iz Pešte izašla njena prva pesma. Ona je kao mlada devojka, postala veliki rodoljub te je već 1848. godine htela da ide sa ratnicima koji su bojevali u Vojvodini i da im uz gitaru peva junačke pesme, kao Jovanka Orleanka kako je to čitala u Šilerovoj knjizi. Otac joj to nije dozvoljavao ali je ipak uspela da se izbori i da ponosno korača pred narodnim povorkama koje su išle sa Fruške gore. U tom periodu ponesena revolucionarnim zanosom koji je zahvatio celu Evropu Milica je pisala o rodoljublju, o vojvodi Stevanu Šupljikcu, Knićaninu… Kosovo je bila njena omiljena tema, a njene pesme se pojavljuju u srpskim listovima i časopisima „Vojvođanci“, „Sedmici”, „Šumadinci”, „Fruškogorci” i nešto kasnije u „Danici”.
Pevala je o „slavenskoj lipi“, kao o „drveću slobode“ u Francuskoj. U odelu od tri narodne boje, ona je išla pred narodnim povorkama koje su iz Fruške gore stizale u Vukovar. Kada su se stvari okrenule rđavo po Srbe, osamnaestogodišnja devojka, koja je čitala Šilerovu Jovanku Orleanku, zavetovala se da će sa gitarom u ruci otići u srpski logor i pesmom raspaljivati gnev i hrabrost srpskih boraca.
Ona je prepoznata kao mlada, lepa i talentovana pesnikinja koja služi na ponos ponos cele srpske poezije te uspostavlja kontakte sa brojnim pesnicima. Mnogi od njih dolaze da vide i upoznaju „Fruškogorsku vilu“ ili „Vrdničku vilu“ kako su je zvali.
Prvu zbirku pesama štampala je 1850. godine, zatim 1855. i 1869, a potpisivala se najčešće kao Srpkinja ili “jedna Srpkinja”. Interesantno da su kneginja Julija i knez Mihailo Obrenović finansijski pomagali objavljivanje njenih izdanja. Od njenih dela najpoznatiji je njen pesnički dnevnik „U Fruškoj gori“ izdat u tri sveske.
Milica je bila i saradnica mnogih listova i čak se navodi kao prva žena izveštač sa ratišta, zahvaljujući reportaži pod nazivom „Srce i barikade iz Beograda”, nastaloj za vreme bombardovanja Beograda, juna 1862. godine, a koje je objavio „Madžarski dnevnik”. Prelazila je reku Savu samo kako bi videla hrabre vojnike.
Milica je dva puta bila u Beču, 1851. i 1854. godine kada je odsedala kod Vuka Karadžića i njegove ćerke Mine, kako je navodila „posestrime po poeziji“ i sa kojom se družila do kraja života. I njen odnos sa Vukom je bio prilično prisan. On je često svoju „kći iz Fruške”, kako je prozvao, posećivao u Vrdniku, a povremeno su i zajedno i putovali. Čak je ubeđivao i da se uda za jednog uglednog i bogatog Nemca, ali Srpkinja nije htela ni da čuje.
Godine 1855. umire joj majka, a 1864. otac i to je bilo presudno za dalji Miličin život. Pet godina kasnije objavila je poslednju zbirku poezije i potom je potpuno zaćutala. Bila je primorana da se preseli u Beograd jer je njen brat rasprodao skoro čitavo imanje u Vrdniku.
Ovaj deo njenog života je najmanje poznat. Kada ju je Mina Karadžić Vukomanović poslednji put videla, svedočila je o Miličinom izgledu. Bila je u „čudnom odelu“, mršava i bleda. Nije ju prepoznala, samo je pružila ruku i rekla: „Udeli mi štogod”.
Umrla je u Savamali, u Beogradu, u kući jednog Grka, trgovca, 25. jula 1878. godine. Sa njom je bila Hrista, šesnaestogodišnja devojka. Pretpostavlja se da je nosila Miličin nakit da se proda, i da je bila do poslednjeg dana sa njom. Milica je sahranjena na Starom groblju u blizini crkve Svetog Marka. Kosti su joj kasnije, 1905. godine prenešene u Požarevac, gde je 1966. postavljena ploča. U Vrdniku joj je podignut spomenik 28. juna 1912. godine, rad samoukog vajara Jovana Pešića.
Danas sećanje na Milicu Stojadinović Srpkinju održava pesnička manifestacija „Milici u pohode“ koja se u oktobru održava u Bukovcu gde je rođena i Vrdniku gde je živela a tada se dodeljuje i prestižna književna nagrada za poeziju „Milica Stojadinović Srpkinja“, koju dodeljuje Zavod za kulturu Vojvodine za kompletan književni opus.
Autor: Marija Kostić
