Đorđe Petrović rođen je 3. novembra 1768. godine u Viševcu. Poznat je kao Crni Đorđe ili Karađorđe, bio je vođa Prvog srpskog ustanka i rodonačelnik dinastije Karađorđevića. U narodu su ga zapamtili kao prekog čoveka, surovog i prgave naravi.
Karađorđe je ubijen 1817. godine na imanju Dragića Vojkića u Radovanjskom lugu, po nalogu njegovog kuma knjaza Miloša Obrenovića, dok je ubistvo organizovao još jedan Karađorđev kum, smederevski knez Vujica Vulićević, a neposredni izvršilac ubistva bio je Nikola Novaković. On je mrtvom voždu sekirom odsekao glavu, skinuo mu odelo i sve to predao organizatoru Vujici. Odrana koža osoljenja je, ispunjena pamukom i slamom i tako poslata veziru i potom u Carigrad.
Karađorđevo obeglavljeno telo, sahranjeno se na oko 100 koraka od mesta gde je ubijen. Posle nekog vremena, lobanja je pokopana u Beogradu pored Saborne crkve. Kada je 1819. godine iskopano i telo, bilo je sastavljeno sa glavom i preneseno u Topolu. Telo se danas nalazi crkvi Svetog Đorđa na Oplencu, zadužbini kralja Petra I Karađorđević.
Postoji verovanje da kad kum ubije kuma, nastaje proklestvo koje se nastavlja sa generacije na generaciju. Pod različitim okolnostima, stradale su tako i ubice Karađorđa. Još od davnina, počinjen greh se „naplaćuje“ proklestvom.
Karađorđevom prijatečju Dragiću Vojkiću, na čijoj zemlji je ubijen, su odjednom pomrli svi ukućani, tako da je kraj života dočekao potpuno sam i u velikom siromaštvu i to se u Velikoj Plani i Pomoravlju dugo pamtilo.
Sledeći je bio Vujica Vulićević, koji je, kako predanja navode, noseći Karađorđevu glavu Milošu, predahnuo na nekoj livadi i da je tek tada shvatio šta je učinio i navodno, pokajao se. Na tom mestu, Vujica je podigao crkvu brvnaru Pokajnicu kod Velike Plane i dao veliki prilog crkvi. Govorilo se da je ona izgrađena zlatnicima koji su nađeni kod Karađorđa. Ubrzo, Vujica je od strane Miloša, dobio titulu nahijskog kneza. Uprkos svemu tome, ništa nije uspelo da ga spasi od mržnje sopstvenog naroda. Ono što je sledilo jeste senka koja se izvila nad odnosima Miloša i Vujice. Partnerstvo se okončalno i Miloš je oduzeo vlast i zvanje Vujici. Vujica, prezren u narodu zbog kumoubistva, kranje siromašan, poslednje godine života teško bolestan, proveo je u rodnoj Azanji. Umro je na vratima Pokajnice, moleći narod i sveštenike za oproštaj. Postoje nagađanja da je Vujicu otrovao Gmitar Petrović, Karađorđev rođak. Telo Vujice Vulićević počiva u oltaru manastira Pinosava.
Proklestvo se odrazilo i na potomke Miloša Obrenović. Milan, sin Milošev umire jako mlad. Knez Mihailo, njegov drugi sin, koji je Srbiju je preporodio i udario temelje modernoj evropskoj državi, 29. maja 1868. godine, ubijen je u atentatu na Košutnjaku. Nije imao potomaka. U Majskom prevratu 1903. godine ubijen je Milošev praunuk Aleksandar, zajedno sa kraljicom Dragom, od strane Crne ruke na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. Njegovim ubistvom se ugasila i sama loza Obrenovića.
Užasna sudbina nije zaobišla ni Nikolu Novaković, kao ni njegovu porodicu. Izgubio je razum, pa je tako, besciljno lutajući obalom reke Rasine, upao u korito, a voda ga je odnela pod vodenički kamen gde je ispustio svoju dušu. Proklestvo je pratilo i njegovu decu. Sin umire u velikim mukama mlad, a ćerka je, kao i Nikola, poludela.
Autor: Milena Vlajić
