Dragoljub Jelačić rođen je 1902. godine u Kordunu, ali je već sa svojih deset godina bio primoran da se sa porodicom skloni u Šabac. Dogodilo se to u vreme Aneksione krize kada je austrougarsko-srpska konfrontacija doživljavala svoj maksimum. Bežeći od terora Dunavske Monarhije, mladi Dragoljub nije mogao i pobeći od sopstvene zle sudbine. Veoma rano je ostao bez oca, a kako ga je i majka verovatno ubrzo napustila preudavši se, kao siroče našao se već 1912. godine u Beogradu. U prestonici Kraljevine Srbije pokušao je da se već tada prijavi u vojsku, međutim, odbijen je zbog premalo godina. Preživljavao je tako što je raznosio novine i radio na ringišpilu. Trajalo je to sve dok se lično regent Aleksandar Karađorđević nije zauzeo za njega kako bi bio primljen kao pitomac na Dvoru.
Kada su nastupila dramatična vremena a sudbina nemilosrdno izazivala čitav srpski narod, ni Dragoljub nije ostao pošteđen ratnih muka. Sa svojih dvanaest godina aktivno je učestvovao u borbama za odbranu Beograda 1914. godine, zatim se borio u Mačvi, Jadru i na Drini. Tokom borbi, dok je smenjivao stradalog saborca na mitraljezu, ranjen je u ruku i, nakon pada Beograda, prevezen u nišku bolnicu. Zna se da se hrabro borio i u čuvenoj bici na Mačkovom kamenu, a postoje i nepotvrđena pričanja da je u njegovoj blizini stradao Dimitrije Tucović.
Svedočanstvo o snazi i izdržljivosti ovog golobradog heroja ostavio je i čuveni švajcarski lekar i prijatelj srpskog naroda Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Šta sam video i doživeo u velikim danima“. Zabeleživši ono što je sopstvenim očima posmatrao, Rajs je sa neskrivenim uzbuđenjem izneo podatak da je dečak Dragoljub Jelačić odbio da bude uspavan tokom operacije kojom mu je metak vađen iz ruke. Svesno, herojski i bez ijedne reči podneo je sav teret operacije koja bi bila pogubna i za mnoge starije od njega.
Kasnije, zbog zadobijenih rana nije uspeo da pređe Albaniju i napokon je pao u zarobljeništvo. Iz zarobljeništva se najverovatnije spasao bekstvom i kraj rata dočekao je u uniformi srpske pobedničke vojske kao učesnik čuvenog proboja Solunskog fronta. Nakon rata Dragoljub Jelačić bio je tri puta odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost od strane kralja Petra I Karađorđevića.
Životna priča ovog dečaka-heroja, međutim, na kraju je poprimila radikalne i potpuno paradoksalne dimenzije. Njega svakako nije mogla zaobići ni tragičnost Drugog svetskog rata u koji je srpski narod uvečen spletkom velikih moćnika i učestvovao u istom tužno podeljen između dva ideološka bloka i jednom etničkom principu. Poznato je da je Jelačić kraj rata sačekao sa petokrakom na glavi, te da je kasnije mirno živeo u Nikšiću pod pokroviteljstvom Brozovog režima baveći se glumom. Ono što zbunjuje i donekle baca senku na ovog junaka jeste upravo činjenica da dečak, koji je svoj život imao da zahvali regentu Aleksandru Karađorđeviću, ratnik, koji je životom branio tekovine srpske države, njenog dostojanstva i tradicionalne veličanstvenosti, tri puta odlikovani heroj od strane reklo bi se najpravednijeg i najčovečnijeg monarha u skorijoj srpskoj istoriji, kralja Petra I Karađorđevića, postaje poklonik petokrake. Paradoks ove svojevrsne izdaje, ne srpske krune, već sopstvenih herojskih podviga, ostaje da lebdi kao nerazjašnjeno pitanje časti i principa.
Takođe, imajući u vidu da je svoj životni vek nakon rata proveo u Crnoj Gori kao jedino, svakako nepotvrđeno objašnjenje, nameće se verovatnoća da je tokom svojih mladih dana Lelačić ideju srpstva zamenio jugoslovenstvom. U tom slučaju, bilo bi logično poverovati da je dečak-heroj izrastao u racionalnog čoveka koji je u datom trenutku prihvatio ono što je garantovalo ospstanak, a to je svakako bila pobednička ideologija „bratstva i jedinstva“.
Autor:Srđan Jović
