Berlinski kongres, održan je od 13. juna do 13. jula 1878. godine u Berlinu pod predstavništvom Oto Fon Bizmarka. Kongres je predstavljao skup šest velikih sila (Rusije, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Italije i Austrougarske), četiri balkanske države (Srbije, Crne Gore, Grčke i Rumunije) i Osmanskog carstva.
U ime Velike Britanije došao je Bendžamin Dizraeli, predsednik britanske vlade, Rusiju je predstavljao predsednik vlade i ministar spoljnih poslova Gorčakov. Nemačka je bila pod predstavništvom kneza Oto Fon Bizmarka, Austrougarska od strane grofa Đula Andrađija, ministra spoljnih poslova. Francusku je zastupao ministar spoljnih poslova Vadington i Turska je takođe poslala svoje izaslanike. Male balkanske zemlje nisu puštane na kongres.
Revizijom San-stefanskog mira je došlo do kraja Rusko-turskog rata. Turska je prema pregovorima, koje je uglavnom diktirala Rusija, trebala da izgubi kontrolu nad velikim delom Balkana. Još jedna od stavki ovog kongresa je stvaranje Velike Bugarske koja bi uključila deo Severne Makedonije, deo Srbije, Albanije i Grčke, osim Halkidikija i Soluna.
Bosna i Hercegovina bi dobila značajnu autonomiju ovim sporazumom iako je bila pod turskom vlašću. Sporazum je predviđao i državnu nezavisnost Srbije, Crne Gore i Rumunije.
Najveći otpor Rusiji su pružale Velika Britanija i Austrougarska. Pritisak koji je izvršen na Rusiju je doveo do poništenja San-stefanskog mirovnog ugovora i do novih pregovora povodom teritorijalnog uređenja Balkana.
Ishod ovih pregovora bio je Berlinski mir 13. jula 1878. godine. Priznanje Srbije, Crne Gore i Rumunije kao suverenih država i Bugarske kao autonomne kneževine pod otomanskim suverenitetom. Prema Rusko-britanskom sporazumu, zaključenom 30. maja 1878. godine, teritorija Bugarske je umanjena za oko tri puta od one koja je predviđena San-stefanskim mirom. Istočna Rumelija koja je bila pod turskom upravom stvorena je od ostataka Bugarske.
Srbija se znatno proširila nakon ovog sporazuma i dobila četiri nova okruga: niški, pirotski, toplički i vranjski. Kao i sve ostale zemlje koje su stekle nezavisnost i Srbija je trebala da preuzme na sebe jedan deo turskog državnog duga, međutim, to nije učinjeno jer se nije postigao dogovor o visini ove obaveze.
Interese Srbije na Berlinskom kongresu zastupao je Kragujevčanin Jovan Ristić, jedan od najvećih srpskih državnika i diplomata. Dan kada je Srbija postala suverena država, u Kragujevcu, Šumadiji i Srbiji nije obeležen ni na koji način.
Srbija kneza Milana Obrenovića je ušla u savez sa Rusijom protiv Turske sa ciljem da pripoji Bosnu i Hercegovinu, Kosovo i Metohiju, Novopazarski sandžak i Makedoniju, međutim, umalo je ostala i bez već osvojenih teritorija na jugoistoku zemlje. Sa druge strane Srbija je podržana od strane Austrougarske za širenje ka jugu i za uzimanje kraljevske titule.
Decenijama pre Berlinskog kongresa, panslavizam je zahvatio Rusiju i Balkan. Pokret kojim bi se ujedinili svi balkanski Sloveni i bili pod jednom vlašću poprimio je različite oblike kod različitih slovenskih naroda. Panslavizam je zapravo predstavljao stvaranje jedinstvene slovenske države, pod ruskim vođstvom. Ostvarivanjem ovog cilja, Rusija bi dobila kontrolu nad Dardanelom i Bosforom i ekonomsku kontrolu nad Crnim Morem i znatno veću geopolitičku moć.
Autor: Anđela Golijanin
