Mirom sklopljenim u Londonu, aprila 1913. godine, okončan je Prvi balkanski rat, a njegov epilog predstavljao je dramatične i dugoročne promene na čitavom prostoru Balkana. Povrh svega, ispostavilo se da je okončanje ovog sukoba balkanskih saveznika protiv Otomanske Imperije zapravo utrlo put neprijateljstvima među samim balkanskim narodima koja su se razvijala i plamtela neobuzdanim žarom tokom čitavog XX veka.
Rezultat ratnih napora balkanskih naroda u prvom redu predstavljao je uništenje turskog prisustva u Evropi. Londonski mir osigurao je pobedu saveznika protiv Otomanske Imperije, ali su drugi razlozi poremetili podelu ratni zaostavštine. U prvom redu bio je to nastanak jedne nove države čiji narod sve do tada nije ni postojao kao formalno-politička i etnički jedinstvena grupa na prostoru Balkana. Na izričito insistiranje Austro-ugarske, čija spoljna politika je bila agresivno usmerena ka Balkanu, izmišljen je novi narod i stvorena nova, albanska država. Cilj ovog austrougarskog zalaganja bilo je ograničavanje snage i raspona kraljevine Srbije koja je podnela najviše ratnog tereta i samim tim znatno raširila svoje granice. Pretenzijama Dunavske Monarhije bilo je od vitalnog značaja za svoj dalji prodor ka istoku da se Srbiji onemogući izlaz na more.
Uplitanjem austro-ugarske diplomatije ugrožen je raniji srpsko-bugarski sporazum, a Srbija se, umesto proširena, sada nalazila stisnuta između Albanije na zapadu koja je pritom dobila Skadar i izlaz na more, ali i nepredvidive i verolomne Bugarske na zapadu. Takođe, stvaranje Albanije lišilo je Srbe i Grke njihovih očekivanja na Jadranu radi čega je povećana njihova usredsređenost na oblast Makedonije. Nakon srpskog zahteva da se revidira sporazum sa Bugarskom u korist Srbije, Austrougarska je otvoreno podržala bugarske pretenzije za većim teritorijalnim opsegom u Makedoniji. Srpski zahtevi ticali su se predratnih sporazuma prema kojima je bilo precizno određeno koliko će koja od država izvesti vojska na bojišta. Ipak, odredbe i dopune ugovora nisu bili ispoštovani: Srbija je izvela znatno više vojne snage nego što je bila obavezna. Takođe, na makedonskom ratištu Bugarska je izvela neuporedivo manje vojske nego što joj je bilo određeno, pa je i sam teret ratnih dejstava u najvećoj meri iznela srpska vojska. Povrh svega, bugarska vlada je nakon Kumanovske bitke zatražila od Srbije vojnu pomoć pri opsadi Jedrena koju je Srbija, mimo ugovora, poslala Bugarima. Pod Jedrene su upućene najpre dve divizije, a potom i sva srpska teška artiljerija. Zbog svega toga Srbija je u Londonu tražila reviziju sporazuma, posebno podstaknuta otvorenom ratnom pretnjom od strane Austrougarske ukoliko bi se protivila stvaranju Albanije. Dakle, na dnevnom redu Konferencije u Londonu više se nije postavljalo pitanje ostvarenja velikih zamisli na račun poraženog Otomanskog Carstva, već isključivo pronalaženje balansa i uravnoteženje snaga balkanskih država.
Podstaknuta iz Beča, bugarska vlada nije prihvatila razmatranje srpskog revizionističkog predloga. Odlučna da po svaku cenu izbegne novi rat, Srbija je čak predlagala i rusku arbitražu u rešavanju spora sa Bugarskom koja je sporazumom bila predviđena. Sada, potpuno ohrabrena podrškom iz Beča, Bugarska je 17. juna 1913. godine iznenada i bez objave rata po noći udarila na srpske položaje. Balkanski savez bio je konačno raskinut.
Iako je bugarski napad iznenadio srpski komandni kadar, vojska je ipak bila na oprezu. Bez obzira na to što se nije unapred moglo precizirati vreme bugarskog napada, članovi srpskog Generalštaba bili su svesni toga da se u Bugare nikada ne može sigurati, te da je opasnost od mučkog napada moguća svakog časa.
Bregalnička bitka vodila se na srpskom frontu koji se prostirao od Crvenog vrha na Osogovskoj planini, niz oba njegova grebena koji se spuštaju južno niz obe strane Zletovske reke, sve do ušća u Vardar. U početnim fazama bitke Bugari su koristili prednost iznenadnog napada i brojčane prednosti. Prevagu je, međutim, odnelo strpljenje srpskog Generalštaba koji su činili izvanredni generali: Radomir Putnik, Petar Bojović i Živojin Mišić. Oni su svesno prepuštali inicijativu Bugarima i držali ih u uverenju da kontrolišu front, ali su im praktično dopustili da sami sebi pripreme zamku. U nameri da zauzme što više teritorija bugarska vojska je razvukla liniju fronta omogućivši tako srpskoj vojsci brz i skoncentrisan protivnapad na razuđenim linijama.
Juna 1913. godine srpska vojska do nogu je potukla Bugare na Bregalnici i zauzela Štim i Kočane. Ubrzanim maršem srpski vojnici krenuli su na Ćustendil i Vidin. Istovremeno je i grčka vojska potukla Bugare dok su se Rumuni u svom naletu sjatili ka Sofiji, koja je ostala bez odbrane. Shvativši dramatičnost svog položaja i lukavu uzdržanost Dunavske Monarhije, Bugari su iz ohole nadmenosti sada preklinjali za mir.
Simbolično, na dan bitke kod Velbužda, 28. jula 1913. godine, u Bukureštu je potpisan mir koji je ovekovečio ovu slavnu pobedu srpske vojske. Odredbama mira Srbija je uglavnom zadržala ranije stečene teritorije i mala šroširenja u oblasti Makedonije i zajedničku granicu sa Crnom Gorom u Raškoj oblasti.
Čini se da je na Konferenciji u Bukureštu Srbiji nedostajala snažna politička ličnost, dobar diplomata koji bi bio u stanju da se izbori za krvavo stečene teritorije tokom rata. U političkoj kombinatorici srpska diplomatija ostala je nedosledna što je rezultiralo opstanku Albanije, koja je od tada postala stalna pretnja za srpske vitalne teritorije i neophodnog izlaska na more. Dalje, ostale balkanske države Rumunija i Grčka, iako nisu podnele ni delić ratnog tereta protiv Bugarske kao Srbija dobile su teritorijalna proširenja: prva južnu Dobrudžu a druga nekoliko ostrva, više od polovine Makedonije, južni Epir i južnu Trakiju sa Kavalom. Čak se i Turska na mala vrata vratila u Evropu. Sultanova vojska je najpre otrgnula Jedrene sa okolinom od Bugarske koje joj je kasnije i priznato ugovorom u Bukureštu.
Kao neosporni zaključak nameće se da je srpskoj diplomatiji u doba Karađorđevića evidentno nedostajala ona lična snaga i diplomatsko obrazovanje i veština svojevrsne političke trgovine koju je Srbija tri decenije ranije posedovala u liku dr Jovana Ristića, svog zastupnika u Berlinu 1878. godine. Da Konferencija u Bukureštu nije izolovani slučaj propusta diplomatije, koju je podržavala dinastija Karađorđevića, u mnogo tragičnijem svetlu pokazaće i budući događaji. Samo šest godina kasnije isti ovi diplomatski krugovi oličeni Nikolom Pašićem, čuvenim radikalskim liderom, a podržavani zabludama nove dinastije će, umesto snažne Srbije, iznedrene krvlju srpskih heroja na bojnim poljima, učvršćivati veštačko jugoslovenstvo.
Autor: Srđan Jović
