Ko je bila lepa Gaguna? Otišla je u rat za slobodu umesto mlađeg brata

Društvo

Čačak – Život mi je do ratova tekao svojim redosledom. U kući roditeljskoj, kod Milice i Janka, okupljali su se glavari Crne Gore i o ratu zborili. O čemu bi drugome?

Ovako je u poratnom dobu, kad minuše dani čemera i stradanja, besedila Vasilija Vukotić, kći serdara Janka, otisnuvši se prethodne decenije u vojnu za odbranu srpske otadžbine umesto nejakog brata Vukašina, 12 leta mlađeg od nje, jer vojvoda sa Čeva, bratstvenik s kraljevskim domom Petrovića ne imaše druge dece sem njih dvoje. Evo kako je lepa Gaguna svedočila o svojim ratnim stopama…

Otac mi je bio iz stare, znane porodice Perka Vukotića, koji je imao dva sina, Stevana i Mašana, a Stevan Petra i Mila, Mašan – Stanka, Jovana, Nikolu i Saletu. Vojvoda Petar je imao kćer Milenu, koja se udala za knjaza Nikolu i u istoriju ušla kao crnogorska kraljica Milena. Od serdara Stanka Mašanova, moj otac Janko Vukotić, bratić kraljice Milene, me je iz milja zvao Gaguna.

Šta je mene odvelo na bojište? To što sam bila starija od brata. U to doba iz pojedinih crnogorskih kuća u ratu je bilo po pet muških glava, a iz kuće serdara Janka Vukotića nijedna. To je mučilo mog oca, kao da je bio vrlo nesrećan što nema muške dece, ali kad već nije imao odraslog sina, tu mu je bila kćer.

Školovala sam se na Ruskom institutu na Cetinju. Nas devojaka bilo je stotinak, učile smo na srpskom, ruskom i francuskom, spremale se za nastavnike, ali izbiše ratovi protiv Turaka. Kuda bi u takvim prilikama mogle da odu mlade devojke, zadojene rodoljubljem, ako ne ne bojište ili bar vojnu bolnicu. Od prvog dana rata u bolnici bila je i moja majka Milica.

Minuše dani i u prve dve ratne godine oca sam videla samo četiri puta. Dođe, najposle, na Cetinje krajem juna 1915. slomljen umorom i nesanicom. Bezmalo, tri meseca u borbama. Neki vojnici izginuli, ranjenih i više, a zlo tek dolazi. Iz pojedinih crnogorskih kuća izginule i po tri-četiri muške glave. Jednog dana, na Cetinju, reče mi: „Spremi se, Gaguna, od danas ćeš sa ocem. Gde budem ja, bićeš i ti.”

To je bila zapovest serdara Janka Vukotića, koji je na mestu načelnika Vrhovne komande Crnogorske vojske stolovao od januara 1916. Posle kapitulacije crnogorske vojske odveden je u zarobljeništvo, a od 1919. primljen u Vojsku Kraljevine SHS i 1926. unapređen je u čin armijskog generala. U tom činu je i preminuo 1927. u Beogradu kao armijski general, sa Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima.

Kud su vojnički bogazi vodili serdarevu miljenicu, jedinu ženu koja je učestvovala u Mojkovačkoj bici? Da gleda ranjenike s Dečića koje su preneli u Podgoricu, iz Pljevalja ode u Čajniče. Prvaci tog mesta ćutahu, zabrinuti. „Poslušajte me”, reče serdar. „Vidim da mi niste poverovali, ali ostaviću ovde moju kćer Vasiliju. Smirite se i ne bojte se, sa vama je ona.”

A onda je došla Mojkovačka bitka sa Švabama, o Božiću 1916. Vojska Kraljevine Crne Gore, pod zapovedništvom serdara Janka Vukotića, junački se oduprla Austrougarima. Sve srpske jedinice prođoše kroz Skadar, čekaju brodove za Krf. Mojkovčani su držali položaje sve do 21. januara, kad je stiglo naređenje da se raziđu „jer vojska više ne postoji”, Crna Gora je kapitulirala. Vasilija beše jedina žena učesnik bitke na Mojkovcu.

Prođe vihor, stiže sloboda, i šta bi još. To u svojoj povesnici „Žene Solunci govore” opisuje čačanski književnik Antonije Đurić…

Pošto su svi njeni odvedeni u ropstvo, udala se za doktora Nika Martinovića, ali je njega 1926.  ubio Dušan Roganović, te osta udova. Obećala je 50.000 dinara onome ko uhvati ubicu, ili 100.000 ako ga vlastima preda živog. Kućani serdara Janka dodali su, u svoje ise, nagradu od 50.000 dinara, a 50.000 ponudila je i Muslimanska banka u Mostaru jer je ubica Martinovića imao i neka nepočinstva u Hercegovini, pa je Martinović ubijen u nekoj zasedi 1927. godine.

Vasilija se, nekoliko godina kasnije, udala za proslavljenog generala Blaža Vrbicu. Posle smrti Vrbice, Vasilija je živela usamljeno u Ulici majke Jevrosime u Beogradu, gde je Đurić, u njenom stanu, zabeležio ovu ispovest. Umrla je 20. novembra 1977. u 81. godini.

Izvor: Politika

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *