JEZIVA SVEDAČANSTVA IZ NORVEŠKIH LOGORA GDE SU SRBE SVE UBIJALI I NA KOJE NAČINE

Društvo

Tokom Drugog svetskog rata Nemci su poslali oko 4.600 Jugoslovena, većinom Srba, u norveške logore. Njih 2.368 nije dočekalo oslobađanje. Mahom su ih ubijali norveški vojnici, i to na tako surov način, da su se i Nemci bunili. Iako su ubistva dokumentovana, većina norveških vojnika nije bila kažnjena nakon rata. Neki su živi i danas. I žive potpuno bezbrižno…

Norveška paravojna formacija Hirden osnovana je nekoliko meseci nakon osnivanja Narodnog saveza, stranke Vidkuna Kvisling, 17. maja 1933. Organizacija je nosila ime Specijalnog odeljenja (Specijalavdelingen). Prvi članovi došli su iz Lejdanga, organizacije koja je tokom 30-ih godina dobrovoljcima pružala vojnu obuku. Mnogi od dobrovoljaca bili su veoma mladi, neki su imali jedva petnaest godina, dok su neki jedva postali tinejdžeri, pa su im prijave odbijene. Glavni zadatak Specijalnog odeljenja bio je da održava red i mir na sastancima i manifestacijama koje je organizovao Narodni savez. U više navrata su sarađivali sa drugim radikalnim, desno orijentisanim grupacijama tokom uličnih borbi i akcija. Odeljenje je činila mala grupa mladih muškaraca u dobroj fizičkoj formi. Specijalno odeljenje je osnovano kao vijna organizacija sa klasičnom hijerarhijom i vojnim činovima. Sastojalo se mahom od muškaraca, dok su žene mogle pomagati kao bolničarke, nakon tuča i borbi. Uzor je bio nemački Šturmabtajlung, paravojna formacija nemačke Nacističke partije, ali norveška varijanta nikada nije dobila tako veliku podršku kao nemačka. Imali su jedva dvesta aktivnih članova. Posle nekoliko meseci, u septembru 1934, ime je promenjeno u Hirden, sa ciljem da se izbegne asocijacija na nemački Šturmabtajlung. Time je Narodni savez, zajedno sa Kvislingom, želeo da omogući i stranci i njenim organizacijama da jačaju norveški nacionalni profil.

Hirden dobija značajniju ulogu od 1940. godine. Radi se aktivno na regrutaciji, te se broj članova znatno povećao, posebno nakon Kvislingove naredbe o obaveznom učešću svih radno sposobnih muškaraca između 18 i 30 godina. Akcenat se stavlja na uspostavljanje bolje organizacije i discipline, a ubrzo se oseća i uticaj SS oficira, koji dolaza u Hirden kao savetnici. Ono što sledi u godinama koje dolaze jeste učešće Hirdena u vođenju logora na severu Norveške, gde su članovi ove formacije često pokazivali brutalnost koja je šokirala čak i nemačke vojnike.

LOGORI ZA JUGOSLOVENE

Sredinom 1942. Norvežani u službi Hirdena raspoređivani su po logorima na severu Norveške, u kojima su bili gotovo isključivo jugoslovenski ratni zarobljenici. Najseverniji od pet logora, “Lager IV”, nalazio se kod Karašoka, dok je kod Narvika formiran “Lager I”, najveći logor za jugoslovenske ratne zarobljenike. Ovaj logor, poznat i pod nazivom “Bejsfjord”, uključivao je i jedan privremeni logor koji je kratko bio u upotrebi 1942. “Lager III” (logor “Botn”) nalazio se kod Rognana. Logori osnovani u Korgenu i Osenu kod Elsfjorda dobili su zajedničko ima – “Lager II”. Ovo nisu bili jedini logori za jugoslovenske ratne zarobljenike u Norveškoj, ali su jedina u kojima su pripadnica Hirdena služili. Njihove aktivnosti u ovim logorima obuhvataju period od juna 1942. do aprila 1943.

U toku 1942. i 1943. Nemci su poslali 4.060 Jugoslovena u norveške logore, od kojih 2.368 zarobljenika nije dočekalo oslobađanje 8. maja 1945. Više od 80 procenata mrtvih registrovano je u periodu kada su Norvežani rukovodili logorima. Registrovani uzroci smrti bili su razni, ali su svi, po pravilu, bili prirodni – angina pektoris, upala pluća ili dizenterija. Isti uzroci navedeni su i kod zarobljenika koje su vojnici streljali ili na neki drugi način ubili. Zarobljenici su pretežno bili iz Jugoslavije, a vojnici su ih pogrešno nazivali Srbima. Istina je da su Srbi bili u većini (skoro 90 procenata imalo je srpsko poreklo), ali bilo je i zarobljenika iz drugih delova Jugoslavije – Hrvata, Slovenaca, Makedonaca. Bilo je i Roma, Arapa, kao i manji broj zarobljenika iz drugih zemalja istočne Evrope. Za većinu se sumnjalo da su partizani iz jugoslovenskog pokreta otpora predvođenog Josipom Brozom Titom. Drugi su zatvarani zbog navodnog pomaganja partizanima ili izražavanja simpatije prema pobunjeničkim grupama. Jedan deo činili su politički zarobljenici koji su ranije bili deo jugoslovenskog državnog aparata. Više od polovine zarobljenika bili su zemljoradnici, ali bilo je i dosta visoko obrazovanih akademika i studenata, kao i lekara, novinara, oficira i učitelja. Ostali nisu imali formalno obrazovanje i mahom su bili nepismeni. Iako je znatan broj učestvovao u aktivnostima pobunjeničkih grupa, neki su po svemu sudeći završili u logoru pukim slučajem i nisu pripadali ni pokretu otpora ni bilo kojoj političkoj organizaciji.

LOGOR “BOTN”

Norveški vojnici koji su služili u logoru “Botn” počinili su više ubistava tokom službe, najčešće na gradilištima van logora, prilikom pokušaja bekstva. Međutim, iz dokumentacije se može videti da su norveški vojnici pucali i ubijali zarobljenike bez konkretnog objašnjenja i razloga. Ova ubistva nisu usledila nakon pokušaja bekstva ili da bi se sprečile druge “nepravilnosti”. Jedan od takvih slučajeva je ubistvo koje je počinio Norvežanin Luis Tideman Johansen. Ovaj vojnik dolazi u “Botn” na svoj 23. rođendan. Već ima veliki problem sa alkoholom, koji se neće smanjiti ni tokom službe u logoru. Više puta završava u logorskom zatvoru zbog napijanja i u više navrata ga udaljavaju iz službe zbog nemogućnosti da obavlja radne zadatke.

Sa vremena na vreme stražari dobijaju slobodan dan, te tako i Johansen dobija jedan dan u februaru 1943. U toku prepodneva sreće se sa SS oficirom i drugim po komandi u logoru Karlom Mateusom. Nakon molbe Mateusa da pripazi jednog zatvorenika, Johansen uzima pušku i kreće za SS oficirom.

Zarobljenik koji će nastradati tog dana preziva se Đorđević. Ranije je bio student. Tog dana njegov zadatak je bio da sankama iznosi snek iz logora i istovara ga preko obližnje litice. Luis Tideman Johansen i Karl Mateus kod kapije čekaju Đorđevića, koji se ubrzo pojavljuje vukući prvu turu snega. Kako Đorđević prolazi kroz kapiju, kreću ka litici. Kada je malo odmakao, Mateus je podigao ruku i pokazao Johansenu na zarobljenika. Potom je savio kažiprst. Taj pokret je signalizirao da treba pucati. U svakom slučaju, tako je bar Johansen shvatio. Shvatio je da treba da ubije Đorđevića. Pratio ga je još malo do litice, a zatim ispalio jedan hitac u glavu. Razdaljina je bila 6-7 metara i Đorđević je ostao na mestu mrtav.

Razlog zašto je Đorđević ubijen bio je taj što je bio “bezobrazan”. Jedan nemački vojnik ga je ranije čuo kako govori: “Zeleni đavoli moraju uskoro da kapituliraju”. Đorđević je odveden do litice da bi situacija izgledala kao pokušaj bekstva. Johansen je zatim otišao do glavnog SS oficira u logoru Frica Kifera i opisao to što se desilo kao pokušaj bekstva. Komandant je odmahnuo rukom i rekao da je u redu.

U svih pet logora u kojima su služili norveški vojnici bilo je različitih vrsta zloupotreba. Mnogi zatvorenici su umrli od gladi, bolesti i hladnoće. Pored teških uslova, bili su izloženi stravičnom mučenju i zlostavljanju – neki su toliko zlostavljani da su umirali od povreda.

U izveštaju iz 1961. jugoslovenski zarobljenik Nikola Rokić opisao je šta se dešavalo:

“Momci su nosili bajonete na puškama i revnosno ih koristili nad zarobljenicima. Utrkivali su se da pokažu Nemcima svoju brutalnost. Svako veče, nakon radnog vremena, šibali su izmorene zarobljenike sa po 25 udaraca. Grabili su da dobiju šansu da tuku zarobljenike, koji su stajali okruženi mitraljezima sa osmatračnice. Sebe su zvali ‘momcima norveškog puka’. Sitnice koje su zarobljenici posedovali, potpuno beznačajne stvari, mogle su da ih isprovociraju. Oni su takođe i lečili zarobljenike. Makazama su zarobljenicima uklanjani promrzli prste. To je radio jedan od momaka iz norveškog puka.”

Većina onih koji su pokušali da pobegnu odmah je upucana i ubijena, ali neki su uspeli da umaknu. Nekolicina je stigla do Švedske i slobode. Veliki resursi su korišćeni da se odbegli zatvorenici pronađu. I norveške i nemačke patrole učestvovale su u poterama.

Uveče, 14. decembra 1942. u logoru “Botn” vojnici primećuju da jedan zatvorenik nedostaje. Zove se Tihomir Pantović. Alarm se odmah uključio, a patrole su jurnule u potragu. Pretražuju se kuće i zgrade u okolini logora, kao i gradilište. Saslušava se lokalno stanovništvo i svi ostali koji su u blizini. Uz najmanju sumnju da je neko nešto video, počinju pretnje. Ako neko čuva begunca, sledi mu smrtna kazna.

Posle nekog vremena vojnici pronalaze Pantovića i postaje jasno kako je uspeo da pobegne. Tokom radnog dana sakrio se u odvodni kanal kod gradilišta. Norveškim stražarima je bilo dosadno da kontrolišu i prebrojavaju zatvorenike kada su se vraćali u logor. Kada se cela grupa radnika vratila u logor sa vojnicima, on je pobegao i sakrio se u jednu kovačnicu. Pantovićev plan je verovatno bio da se odmori u kovačnici dok ne padne noć. U svakom slučaju, vojnici ga nalaze dok spava. U ruci drži nož napravljen od komada lima. Stražari uleću u kovačnicu, dok Pantović pokušava sebi da prereže grlo. Zna šta ga čeka ako ga uhvate živog. Zagorčaće mu život, a on bi radije izvršio samoubistvo. Ne uspeva u tome. Norveški vojnici ga izvlače iz kovačnice i tuku. Da ne bi ponovo bežao, lome mu obe ruke. Potom ga vuku nazad do logora. Pantović je krvav i u modricama. Desno oko mu je zatvoreno ili izbijeno i visi preko obraza. Potpuno je neprepoznatljiv.

Stražari i policajci traže saučesnike među ostalim zatvorenicima. Neko je morao da zna za beg. Ubrzo sumnja pada na jednog od zatvorenika koji se zove Valentin Kozomarnik. On je komunista i nekadašnji komandant partizana. Kozomarnik je glavni u baraci u kojoj je bio smešten Pantović. Morao je ili da zna ili da na neki način shvati šta je bilo u toku. Obojica dobijaju smrtnu kaznu. Narednog dana, Kozomarnik mora sam da sagradi nova vešala za sebe. On, dakle, sam pravi oružje koje će ga ubiti. Isto mora da uradi i za Pantovića, koji ne može sam to da uradi zbog slomljenih ruku.

Uveče se ostali zatvorenici postrojavaju ispred novosagrađenih vešala, kako je bio običaj prilikom takvih pogubljenja. Valentin Kozomarnik izlazi prvi na vešanje. Život završava rečima: “Zbogom, drugovi”. Potom red dolazi na Pantovića. On ne govori ništa.

U logoru “Botn”, tokom službe norveških vojnika, ubijena su 282 jugoslovenska zatvorenika.

LOGOR “KORGEN”

U mnogim nemačkim logorima komandanti su birali pojedine zatvorenike i davali im posebne uloge i zadatke. Njih su Norvežani zvali “glavnima u baraci”. Oni su obično imali privilegije, kao što su više hrane ili bolja hrana, topla odeća ili alkohol. Takođe su bili odgovorni za postrojavanje zarobljenika, koje mora biti ispravno i u pravo vreme. Pored toga, moraju i da paze da zatvorenici rade što je više moguće. Mogu dobijati i druge administrativne zadatke, te na neki način postaju pomoćnici vojnika. Kako bi ispunili sve ciljeve i zadržali privilegije, mnogi od ovih zatvorenika posežu za veoma brutalnim metodama. Neki od njih tuku druge zatvorenike. Dešavaju se i ubistva. Plaše se da će oni biti krivi ako se lenjost i negativan stav prošire među zatvorenicima. Zbog toga neki od njih misle da se zatvorenici koji zaostaju ili se sumjiče za sabotažu moraju odlučno prebijati. Najbolje je oduzeti život onima koji šire loš radni moral. “Zabušanti” i druge provokativne stvari ne dolaze u obzir. Takve tokom noći uguše ili prebiju do smrti. Stefan Beselman jedan je od brutalnih i nasilnih glavešina baraka. Poreklom je Bugarin, ali ima jugoslovensko državljanstvo. Beselman je jedan od najbrutalnijih zatvorenika, poznat daleko van logora “Korgen”. Mnogi misle da ima nemačko poreklo. Beselman je bivši bokser i priča se da je učestvovao na Olimpijskim igrama u Berlinu u avgustu 1936. Norveški vojnici ga opisuju kao pravog nasilnika.

On prevazilazi čak i najveće sadiste iz SS redova. Prema rečima jugoslovenskih zarobljenika, u logoru “Bejsfjord” ubio je preko 100 ljudi. Tačan broj nije poznat. Najpre bi štapom prebio žrtvu, zatim bi joj nožem rasporio stomak. Zatvorenici su klani kao životinje. Nakon premeštaja u logoru “Korgenu”, Beselman nastavlja da ubija. Zabeleženo je ukupno 11 njegovih žrtava. Po pravilu ih guši na spavanju ili ubija u ambulanti. Među zarobljenica vlada ogroman strah od Beselmana, a ni norveškim vojnicima se ne sviđa. Misle da mora biti zaustavljen. Više zatvorenika se obratilo Norvežanima i izrazilo želju da opasni Beselman bude ubijen. Sami zatvorenici su dva puta pokušali da ga ubiju. U tome kasnije uspevaju norveški vojnici.

Ni vojnici iz logora “Korgen” ne zaostaju u demonstraciji sile. Nakon ubistva jednog nemačkog vojnika u julu 1943. odnos prema zatvorenicima u “Korgenu” znatno se pogoršava. Zatvorenici su izloženi zlostavljanju koje se nastavlja i u jesen. Javljaju se slučajevi čiste tiranije i grubog mučenja, bez neke posebne namere – nasilje je samo po sebi cilj.

Jedan od norveških vojnika koji je pričao o tome je Nils Samuel Aslesen. On je službu obavljao u Holmestrandu, ali je ipak imao dobar uvid u dešavanja u logorima. O tome je ovaj 21-godišnjak slušao od drugih vojnika. U saslušanjima koja su sprovedena tri godine kasnije, Aslesen je pričao o više brutalnih događaja u kojima su učestvovali Norvežani. Jednom prilikom je 12 Jugoslovena isterano na sneg bez odeće. Bila je noć i nije poznato šta je bio uzrok da se zarobljenici pošalju na hladnoću. Svi su promrzli i umrli u toku noći. Nešto slično se desilo još jednom, verovatno kao posledica dejstva alkohola. Tada se više norveških vojnika zabavljalo pucajući u noge golim zatvorenicima, ali nije poznato da li je neko preminuo od povreda. Nils Samuel Aslesen pominje i slučaj kada je najmanje jedan Jugosloven stavljen na veliku kamenu pećnicu i živ ispečen. Najgori slučaj mučenja koje pominje Aslesen jeste slučaj bolesnog Jugoslovena kome su pacova pričvrstili za stomak. Pacovi vezani za ljudsko telo najčešće počinju da grizu kožu i masno tkivo kada ogladne. Zatim grizu dalje kroz organizam. Takav oblik zlostavljanja je izuzetno bolan i jeziv.

Zatvorenici u “Korgenu” se konstantno prebijaju, rukama i nogama, od jutra do mraka. To može izgledati kao pokušaj Norvežana da se drže rasporeda i vremenskih rokova, ali u nizu slučajeva, reč je o fizičkom kažnjavanju zatvorenika koji krše propise. Tokom poljskih radova, Ivar Buvik 33-godišnji zemljoradnik u “Korgenu”, video je u više navrata zlostavljanje koje su norveški vojnici sprovodili nad zatvorenicima. Na jednog stražara je posebno obratio pažnju. Bio je to mladi Tor Erling Nigor iz Osla. Buvik je više puta video kako ovaj 17-godišnjak prebija zatvorenike. Još jedan mladi vojnik koji mu je zapao za oko bio je 18-godišnji Ula Brinjulf Hansen Klingen iz Orkdala. Klingen je zatvorenike udarao i kundakom i batinom. Hari Lašen, 17-godišnjak iz Nesodena, takođe je izgledao kao da uživa u mučenju. Konstantno je šetao naokolo i ubadao zatvorenike puškom.

Jedan od najvećih zlostavljača u “Korgenu”, prema izjavama očevidaca, jeste 16-godišnji Harald Asbjern Drejer. On udara Jugoslovene tako divlje da i neki norveški vojnici reaguju. Drejer ne zna kad je dosta. Više norveških vojnika je u nekoliko navrata molilo Drejera da prestane jer je otišao predaleko. Drejer je dobio nadimak “Medved” jer stalno “ide i brunda na zatvorenike”. I jedan norveški građevinski radnik takođe ističe Drejera kada govori o najtežim slučajevima nasilja. On je video ovog mladog vojnika kako pomahnitalo prebija jednog potpuno iscrpljenog Jugoslovena. Zatvorenik je ležao na zemlji, dok je Drejer stajao iznad njega i udarao ga kundakom u glavu i telo.

Spomen obeležje Jugoslovenima stradalim u logorima u Norveškoj / Wikimedia Creative Commons

LOGOR “OSEN”

Prvi zatvorenici pristižu u logor “Osen” 23. juna 1942. Priliku da se “istakne” u službi dobija i mladi Arnfin Stokvol, 18-godišnjak iz Trondhejma. Stokvol je imao teško detinjstvo, kao i mnogi drugi pripadnici Hirdena. Sa 18 meseci poslat je u hraniteljsku porodicu.

Hraniteljska porodica se loše odnosila prema njemu. Majka se uopšte nije brinula o njemu, a ni oca nije zanimao, te je premešten u drugu porodicu. Celo njegovo detinjstvo obeležili su zapostavljanje, nasilje i zlostavljanje.

Ubrzo nakon dolaska u logor “Osen”, Stokvol će počiniti svoje prvo ubistvo. Sve se dešava jednog julskog dana 1942. Jedan od jugoslovenskih zatvorenika danima nije u stanju da radi. Nakon ukazane kratke lekarske pomoći, mora da nastavi da radi, ali je toliko slab da drugi zarobljenici moraju da ga nose na gradilište. Ne može da stoji na nogama i nakon inicijative jednog od norveških nadzornika, sklanjaju ga sa strane i oslobađaju od rada. Kako vreme prolazi, ne oporavlja se. Leži na leđima i iskašljava krv. Neko kaže na norveškom da bi mu trebalo prekratiti muke. Stokvol odlazi do njega. Zatvorenik zavlači ruku u džep i izvlači vrećicu sa nekoliko novčanica i slikom njegove žene sa troje dece. Daje znak Stokvolu da većicu treba dati jednom od momaka. Stokvol uzima vrećicu i ispaljuje mu metak u grudi. Čovek i dalje leži. Posle otprilike pet minuta jedan od jugoslovenskih momaka javlja da je zatvorenik još živ. Arnfin Stokvol ispaljuje još jedan metak. Ovog puta smrtonosni, pravo u glavu zatvorenika. Stokvol se zatim okteće ka svom rođaku Juhanu Omviku uz reči: “Ovog sam ja ubio”. Omvik koji je oženjen daljom rođakom Stokvolove majke, misli da je 18-godišnjak ponosan na to što je uradio. Kaže Stokvolu da nema potrebe ubijati bolesne zatvorenike jer će svakako umreti. Kaže i da je užasno “da je čovek kojeg poznaje u stanju da uradi tako nešto”. Stokvol se smeška i ne odgovara. Kasnije Stokvol govori Omviku da zatvorenici nisu ljudi, već životinje, pa ih tako treba i tretirati.

Henri Georg Henriksen je još jedan Norvežanin koji zlostavlja zatvorenike. U više navrata, ovaj 17-godišnjak je tukao zatvorenike kundakom. Udara ih i ne prestaje sve dok ne padnu sa nogu. Jednog dana jedan od zatvorenika na gradičištu pada i ostaje da leži nepomično među kamenjem sa jednim otvorenim okom. Henriksen postavlja štap uz otvoreno oko zatvorenika. Malo ga pritisne da vidi da li još uvek ima života u Jugoslovenu. Zatim gura štap čoveku u usta i okreće ga. Da li je zatvorenik već bio mrtav ili ga je Henriksen ubio nije poznato. U više navrata je Henriksen takođe udarao zatvorenike kundakom dok ga ne polomi. Umesto da prestane, tada prelazi na cev puške. Udarci kundakom nanose samo otoke i modrice.

U decembru 1942. dešava se nešto što će norveške vojnike podsetiti da je neophodno biti oprezan u službi. Zatvorenici su ljudi, a tretiraju ih kao životinje. To dovodi do toga da vojnici ispoljavaju mržnju i sprovode osvete kad god imaju priliku. Prema rečima očevidaca, ovog decembarskog dana je palo mnogo snega. Zatvorenici imaju zadatak da očiste sneg. Ulaf Samuel Estren je jedan od najbrutalnijih vojnika. Već dugo ga nervira zatvorenik sa imenom Mihajlo Mika Stojanović. 20-godišnji Estren misli da je Jugosloven lenj, da presporo radi i neće to više da trpi. Očigledno je rešen da očita lekciju ovom čoveku. Počinje da ga udara kundakom i viče na njega. Nejasno je da li je nešto konkretno uzrokovalo zlostavljanje. Zatim ga ubada bajonetom. Nedaleko stoji nekoliko nemačkih vojnika i posmatra šta se dešava. Smeju se. Zatim se događa nešto što niko nije očekivao. Stojanović se za trenutak uspravlja, držeći lopatu za sneg. Ne pomera se. Zatim se okreće ka Estremu i podiže lopatu. Izgleda da je Estrem za trenutak bio nepažljiv i nije se zaštitio od udarca koji će uslediti. Stojanović udara 20-godišnjeg vojnika u lice, nanoseći mu duboku ranu. Kroz posekotinu na licu viri nekoliko zuba. Krv teče ostavljajući mrlje po snegu. Stojanović ponovo podiže lopatu, spremajući se za još jedan udarac. Norveški vojnici dotrčavaju zajedno sa nemačkim vojnicima. Upiru oružje u Stojanovića koji nije udario vojnika i drugi put. Nose krvavog kolegu u logor, gde mu se ukazuje pomoć.

Stojanović zna šta ga očekuje. Vidi kako Estremu pomažu dok on ostaje kod ograde. Vreme je za osvetu. Norveški vojnici dolaze do njega i počinje žestoko prebijanje. Kundaci se zabadaju u Stojanovićevo telo. Udaraju i rukama i nogama. To je prosto linč. Stojanović krvari, između ostalog, iz glave, usta i nosa. Kada mu je telo praktično raskomadano, odvlače leš u logor. Njegovi sapatnici nisu iznenađeni. Dugo su gledali Stojanovića deprimiranog i slomljenog, jer nije verovao da je moguće živ izaći iz logora. Ovo je jedini način na koji se sve moglo završiti.

Najveći broj ubijenih ili prebijenih zatvorenika sahranjuje se u masovnim grobnicama iznad logora. Ipak, postoje i primeri kada zatvorenici nisu sahranjivani, već su korišćeni kao materijal prilikom izgradnje puteva zajedno sa kamenjem i peskom. Jedan od zabeleženih slučajeva je kada je jedan od zatvorenika prilikom prebijanja upao u rupu na putu koju su zatim samo nastavili da pune. Nije poznato da li je bio živ sahranjen.

Oslobađanje logora u Norveškoj / Wikimedia Creative Commons

LOGOR “KARAŠOK”

Ono što “Karašok” razlikuje od drugih logora jesu organizovana, planirana ubistva. Zatvorenici se vezuju za drveće ili stubove u barakama i ubijaju. Dvanaest Norvežana odabrano je da čine streljačke vodove i izjave svedoka povezuju ih sa događanjima u ovom logoru. Razlozi za pogubljenja bili su, po pravilu, bolest, krađa ili pokušaj bekstva. Pre smrti, bili su surovo kažnjavani. Jedan od zatvorenika vezan je za drvo unutar logora. Stajao je tako na -30 stepeni sa veoma malo odeće. Posle nekog vremena odveden je na steljanje.

Među vojnicima u “Karašoku” ima i onih koji pokušavaju da pomognu zatvorenicima. Jedan od njih je i Nemac Fric Rojter. On zatvorenicima koji grade put dozvoljava duže pauze od dozvoljenih. Takođe, sakuplja hranu od svojih kolega i krišom je daje zatvorenicima. Ima i Norvežana koji krišom daju zatvorenicima vodu i hranu, mimo dozvoljenih obroka.

Međutim, ima i niz slučajeva kada su zatvorenici izloženi nasilju i zlostavljanju zbog najsitnijih prekršaja. To se najčešće dešava prilikom donošenja vode i drva za ogrev. Dva puta nedeljno, zatvorenici se šalju u šumu da donesu drva u logor. U svakoj radnoj grupi ima otprilike 40 zatvorenika i 6 stražara. To je izuzetno naporno. Moraju da trče i nose teško drvo. Mnogi od njih nemaju snage, padaju ili zaostaju za onima koji se još drže. Stražari bi tad došli sa štapovima i udarali ih sve dok ne ustanu i ubrzaju. Oni koji ne uspeju rizikuju da budu steljani. To se više puta dogodilo. Nekad se kažnjavaju i ako ne mogu da ponesu velike gomile drveta. Jedna od metoda bila je i da se od zatvorenika traži da težak kamen podigne iznad glave. Ako ne uspe, bude streljan. Jednom prilikom mladi zatvorenik nije uspeo da izvede “vežbu s kamenom”. Jedan norveški vojnik je ostavio pušku i prišao mu. Podigao je kamen i udario mladića u glavu. Mladić je umro od povreda.

Izvor: Serbian Times

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *