Prekretnicu u međusobnim odnosima balkanskih naroda i država predstavlja Kongres u Berinu, održan 1878. godine. Balkanski narodi oslobodili su veći deo okupiranih teritorija od strane Osmanlija, stekli nezavisnost i oblikovali međusobne granice koje su pritom i zvanično bile priznate od strane najvećih evropskih sila, uključujući i Otomansko carstvo. Konačno je Srbija stekla zajedničku granicu sa Crnom Gorom, čijom je političkom scenom od 1860. godine dominirala snažna ličnost kneza, kasnije kralja Nikole Petrovića. Ipak, oslobodivši se turske jurisdikcije i proširivši svoju teritoriju do mora, Crna Gora je ipak morala učiniti određene uspehe prema Austrougarskoj, koja je bila jedna od garantnih sila sa otvorenim interesom na Balkanu. Dakle, austrougarska vojska bila je stacionirana u Raškoj oblasti, tj. tadašnjem Novopazarskom sandžaku. Ova oblast razdvajala je Crnu Goru od Srbije sve do 1913. godine dok su pritom austrougarski ratni brodovi kontrolisali crnogorske vode.
Za to vreme knez Nikola uspeo je da modernizuje vojsku i državnu upravu, međutim, kada je u pitanju bila državna privreda, morao se oslanjati na podršku spolja. S obzirom na to da pretežno stočarska Crna Gora nije uspevala da izdržava nove površine, došlo je do masovnog iseljavanja stanovništva. Knez Nikola se, pored iseljeničkih pošiljki, oslanjao na rusku pomoć, koja je pokrivala gotovo polovinu budžeta, mimo pšenice koju je Rusija slala. Ipak, knez nije dozvoljavao da bilo koja sila u potpunosti upravlja njime, te je zato uzimao kredi od austrougarske, podstičući i italijanska ulaganja, prevashodno na primorju.
Knez Nikola je istovremeno uspeo da učvrsti i sopstveni ugled među stranim dinastijama udajom svojih kćeri u inostrane aristokratske porodice. Njegove ćerke bile su udate za dvojicu ruskih kneževa, zatim za udućeg italijanskog kralja Vitorija Emanuelea III, za brandenburškog princa, koji je bio dever britanske princeze Beatrise. Njegova kći Zorka bila je udata za budućeg srpskog kralja Petra Karađorđevića, majka budućeg kralja Jugoslavije Aleksandra.
Za to vreme nezavisna srpska država konsolidovana je u političkom, socijalnom i ekonomskom smislu. Deset godina nakon Berlinskog kongresa Srbija je dobila Ustav koji ju je uvrstio među najmodernije države tadašnje Evrope. Ugled srpskih dinastija, koje su se smenjivale na vladarskom tronu, podjednako je rastao na međunarodnoj diplomatskoj sceni, a njeni predstavnici bili su uvaženi deo evropskog establišmenta. Uprkos kratkoj dinastičkoj krizi i spoljnim pritiscima, početkom XX veka Srbija se izdvojila kao stabilna država sa izražajnom snagom da okupi ostale balkanske narode u borbi za konačno oslobađanje od Turaka.
Dok se obnovljena srpska država mudrom i dugoročnom politikom svrstavala među tada najmodernije države Evrope, autokratska i kratkovida politika kneza Nikole u Crnoj Gori pretila da unese nemir i stvori krizu. Na kraju se baš to i dogodilo. Naime, svojim anahronim načinom upravljanja državom knez Nikola je najpre izazvao revolt i odbojnost među mlađom populacijim koja se pretežno školovala u Beogradu. Potreba za zbližavanjem sa Srbijom bila je neophodna kako bi se crnogorski narod priključio ubraznim promenama na početku veka. Za razliku od kneza, ovu potrebu su mogli shvatiti samo oni koji su imali prilike da se obrazuju u prestonici Srbije. Napori ovih intelektualaca kada je u pitanju ograničavanje vlasti kneza isplatili su se 1905. godine. Tada je u Crnoj Gori proglašen Ustav i formirana je skupština koju je delom birao narod na opštim izborima, a delom imenovao lično vladar. Novi parlamentarni život izazvao je velike krize i borbe između samih stranaka, a sa druge strane knez je vrlo brzo zauzeo stav protiv narodne stranke koja je zahtevala više sloboda od onoga što knez želeo dopustiti. Reakcija je usledila veoma brzo, a Tomovićev kabinet je već aprila 1905. godine upotrebio jake mere represije. Uprkos dvodomnoj skupštini, ona je vrlo brzo postala podijum za organizovanje opozicije, pa je brže bolje bila raspuštena. Agresivnim rešavanjem situacije knez Nikola je svoje političke protivnike prinudio na tajno delovanje. Crnogorski vladar bio je uveren da se opozicija okuplja u Beogradu i da je pomaže srpska vlada. Ovu političku krizu pojačala je i afera sa bombama u kojoj su pohapšeni i osuđeni najviđeniji predstavnici opozicije zbog pokušaja atentata na kneza. Crnogorska vlada je prekinula diplomatske odnose sa Srbijom i sa njenim dvorom.
Naime, zaverenička grupa se, navodno, okupljala u Beogradu pod okriljem Crne ruke u nameri da ubiju crnogorskog kneza i izvedu puč u državi. Postoji verovanje da je ista omladina, koja je zastupala politiku oslobažanja od autoritarnog kneževog režima, takođe energično insistirala na ujedinjenju sa Srbijom. Iz kasnije optužbe na montiranom sudskom procesu, poznatom kao Bombaška afera, saznajemo da je oružje korišćeno u pokušaju atentata dopremljeno iz Srbije. Dokaza ovoj tvrdnji nema, a sudeći prema optužnici, Vaso Ćuflagić i Stevan Rajković preneli su preko Novopatarskog sandžaka i Boke kotorske 16 bombi. U Crnoj Gori sprovedeno je mnogo hapšenja dok je od Srbije traženo da se nekoliko beogradskih studenata izruči crnogorskoj vladi. Do izručenja nije došlo sa obrazloženjem da između dve države ne postoji ugovor o izručenju. Sudeći po celokupnoj situaciji, nije moguće kategorično iznositi tvrdnju o učešću srpske vlade, pogotovo dvora u pomaganju, a pogotovo u organizovanju zavere na crnogorskog kneza. Međutim, sasvim je izvesno da su određene strukture u Srbiji, tajne službe u policijskom i vojnom sektoru, povezane sa organizacijom Crna ruka bar imale informacije o tome da se zavera sprema.
Konačno, sredinom 1908. godine održan je sudski proces u kome je pred Velikim sudom osuđeno 49 od ukupno 52 optuženika. Pokušajima ubistva kneza Nikolu nije bio kraj. Već naredne godine u septembru organizovan je još jedan atentat za koji se takođe smatra da može biti povezan sa vladajućim strukturama u Srbiji. Takođe je završen srećno po kneza. Zavera je otkrivena u Vasojevićima zbog koje je do kraja godine uhapšeno, osuđeno prekim sudom i streljano više osoba.
Napetost između Srbije i Crne Gore, koja je bila na ivici pucanja, smirila je spoljna kriza i kasnije zajednički ratovi protiv ostataka turske vlasti na prostoru Balkana. S obzirom na to da je crnogorska spoljna politika sledila srpsku iz prostog razloga što se morala osloniti na susednu državu koja je doživljavala uspon, u predvečerje Prvog svetskog rata dve vlade su zajednički razmatrale mogućnost sjedinjenja.
Sa ove vremenske distance, i u duhu savremenih dešavanja na relaciji ove dve države, nameću se pitanja odnosa država i naroda na prostoru zapadnog Balkana. Zaključak se, bez obzira na obostrana pozivanja na zajedničku tradiciju i krv, jasno oslikava i sija svima pred očima. Sada, nakon više od jednog veka, kristalno je jasno da okupljati može samo ona država i onaj narod koji je u usponu i svojoj punoj snazi. Tako su se početkom prošlog veka narodi u srpskom okruženju naprosto utrkivali u dokazivanju koliko toga imaju zajedničkog sa Srbima, trudeći se da se poistovećuju se sa njima. Tvrdlo se i verovalo da i oni baštine srpsku kulturu i tradiciju, da su deo istog etičkog miljea što je u krajnosti dovelo do ujedinjenja. Tek pre nepune dve decenije, kao i svaka varka i laž, i ova o zajedništvu izašla je na sunce i pokazala svu političku prljavštinu koju je decenijama sakupljala tavoreći u jugoslovenstvu. Ispostavilo se da su razlozi bliskosti nedvosmisleno bili interesne prirode. Jedino je Srbija u tom momentu imala snage da iznedri potpuno oslobađanje balkanskih naroda od stranih vlasti, te je u tim vremenima bilo korisno dobiti privilegiju i nazvati se Srbinom, baštiniti kulturnu i civilizacijsku tradiciju srpskog naroda. Za samo stotinu godina, koliko je od tada prošlo, interes se potpuno zaokrenuo, pa sada isti oni koji su želeli nazvati se Srbima, sada stvaraju granice, distanciraju se i izmišljaju sopstvene nacione, tradiciju i kulturu koristeći se nekada smešnim, a nekada tužnim frazama kako bi naglasili tobožnju različitost.
Istini za volju, različitosti ima, ali se ona ne ogleda u jeziku, tradiciji, folkloru i mentalitetu, već u tradicionalnoj snazi jednog naroda i slabosti drugih. Puna nezavisnost, sloboda i jedinstvo ostvaruju se snagom sopstvene sposobnosti jednog naroda da takve vrednosti stvori, oblikuje, očuva i ako treba, za njih prolije i krv. Drugačiji vid nezavisnosti i slobode predstavlja obmanu koja poput bljeska nestaje i gubi se u tminama zaborava. Zato granice, koje okolni narodi sada prave sa Srbijom, i odriču se svog srpstva, za koje su nekada preklinjali, predstavljaju one granice kojima se i sami Srbi u buduće moraju voditi. Konačno je očigledno da isključivo na teritoriji stare Lazareve Srbije, koja suncem obasjana svetli u dolini tri Morave, žive oni srdačni, gostoprimljivi, časni, nepokolebljivi, pravdoljubivi i pitomi ljudi, koji imaju privilegiju sebe nazivati Srbima.
Autor:Srđan Jović
