Uprkos modernim promenama, tj. progresu koji se dešava poslednjih decenija u pogledu LGBT populacije, mnogi ljudi i danas povezuju pirsinge na telu (pogotovo one na levom uvetu) kao simbol seksualnosti određene osobe. Želela bih da pronađem odakle je sve to počelo. Vreme je da se otkrije istina, kao i mitovi kako je jedan specifičan pirsing razvio tako prepoznatljiv simbol. Hajde da počnem od početka.
Istorijski gledano, istina je mnogo kompleksnija. Minđuše na muškarcima su označavale mnogo toga, kako socijalni status i bogatstvo, tako i religijska verovanja. U svojoj knjizi Desmond Moris objašnjava da su minđuše označavale nečiju mudrost i pamet, što se može videti na statuama Buddhe, da su ih pirati nosili uvereni da će ih pirsinzi na uvetu spasiti od lošeg vremena na moru i potonuća broda, dok su u eri kraljice Elizabete minđuše na muškarcima bile jako popularan modni trend. 70.-te i 80.-te godine dvadesetog veka u Americi su jedno totalno drugačije vreme od današnjeg, u kome je bilo maltene neprihvatljivo da neko bude deo LGBTQ+ zajednice izvan svoja četiri zida. Oni koji su pripadali plašili su se, ako kažu to javno, da će izgubiti svoje poslove, dom, porodicu, čak i svoj život. Normalno je bilo da budu fizički maltretirani na ulici. Takav odnos prema njima, razvio je, najpre u uskom krugu gej zajednice, način da budu prepoznatljivi, morali su da budu kreativni. Nalazili su se u gej barovima, koji su bili zabranjeni, ili u parkovima, noću Takođe koristili su i tajne kodove, zavisno od lokacije gde su se nalazili kao način raspoznavanja. Vremenom, ljudi van te zajednice, su počeli da otkrivaju te kodove, jer su primetili da je jedan od načina raspoznavanja bio pirsing na levom uvetu.
Generalno, pirsinzi, u to vreme, nisu bili toliko popularni kao danas, njih su, u većini slučajeva, imali samo rok i pank muzičari, kao i tattoo majstori. Tranzicija pirsinga u društveno prihvatljivu stvar, desila se kada su ljudi počeli da imaju po više minđuša, tj, pirsinga na jednom uvetu, a neki su bušili i hrskavicu! Sa ovim se brzo ljudima ustalilo da oni koji ne buše više rupa na jednom uvetu, a pritom imaju fizičke osobine gej osobe, pripadaju toj zajednici. Iz tog perioda se može videti i članak New York Times-a, u kome se izričito kaže, da je pirsing na levom uvetu „diskretni simbol“ seksualnosti određene osobe. Međutim svaka priča koja se prepričava mora biti izmenjena u nekom delu. Mogle su se čuti mnoge varijacije na temu. Tu su postojale različite priče u različitim državama, čak su negde bile izmenjeni i po gradovima. U nekim delovima je bilo obrnuto i desno uvo je bilo gej uvo. Negde su pričali da oba izbušena uveta označavaju da je osoba biseksualna ili transeksualna. U jednom trenutku je došlo do toga da se više nije ni moglo, sa sigurnošću, utvrditi šta koji pirsing označava.
Nije dugo prošlo od gubitka početne fraze ili verovanja, a mnogi ljudi su danas i zaboravili koje uvo „označava šta“ i da li uopšte nešto označava. Vremenom, da li je to verovanje ostalo do danas, ostaje manje značajno jer se, popularizacijom pirsinga i bodi arta u poslednjih par decenija, modifikuju i muškarci koji su heteroseksualni i muškarci koji su homoseksualni. Sa prihvatanjem LGBTQ+ zajednice, mnogi su prestali i da razmišljaju o levom uvetu kao gej uvetu, a neki su i jednostavno prestali da razmišljaju šta drugi misle. Pirsinzi su bili, kao što sam rekla, popularniji kod rok i pank muzičara i mladih buntovnih adolescenata nego kod gej zajednice, koja se tako raspoznavala.
Danas, sa sve manje ljudi koji su homofobi, gej zajednica ne mora da se skriva i da nalazi načina da se raspozna, tako da je i sama srž toga da je levo uvo gej, izgubilo svoj smisao. U novije vreme, muškarci, buše i levo i desno uvo bez bojazni da će neko pomisliti da su gej. Neki to rade jer prate stil, drugi jer im se, jednostavno sviđa da imaju pirsing na određenom delu tela. A muškarci koji su gej ne moraju da potiskuju taj deo sebe i da glume da su strejt, jer je danas biti gej prihvaćeno isto koliko i biti strejt. Tako da je moje mišljenje da je sama fraza potonula u vodu, jer u današnje vreme nije ni bitna.
Autor: Marija Kostić
