Pitanje političkog ustrosjstva predratne Jugoslavije usko je vezano sa stavovima, opredljenjem, subjektivnom procenom i aktivnostima čelnog čoveka Namesništva, regenta kneza Pavla Karađorđevića. Njegova direktna uloga u pozicioniranju Kraljevine Jugoslavije u suprotstavljenim savezničkim blokovima uoči Drugog svetkog rata opisuje čitavo njegovo političko biće, političku misao i ljudska načela koja su ga usmeravala. Suprotstavljena mišljenja o njegovim odlukama i državničkim potezima potresaju naučne i javne krugove sve do danas a odgovori se još uvek pronalaze u teorijama i nepouzdanim izveštajima tajnih obaveštajnih službi.
Ključno pitanje na koje je nemoguće pružiti direktan i kategoričan odgovor jeste ono o njegovoj pronacističkoj orjentaciji koja je rezultirala pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu, 25. marta 1941. godine. Prema mišljenjima jednog dela nauke i javnosti, kneževa odluka da Jugoslaviju pridruži Paktu triju sila i njegovi bliski odnosi sa Nemačkom u tom momentu predstavljali su trezvenu odluku državnika. Sudeći prema tvrdnjama iz suprotnog tabora, ovo je predstavljalo čin veleizdaje narodnih interesa. Zao glas na kome se knez nalazio dugi niz decenija, a imajući u vidu i neke od savremenih predstavnika nauke, tu je i danas, Pavle Karađorđević stekao je nakon okončanja rata i katastrofalnog poraza članica Trojnog pakta. Epilog posleratne propagande pobednika bilo je nemilosrdno promovisanje kneza kao izdajnika. Ličnost i delo Pavla Karađorđevića u potpunosti su satanizovani i decenijama nakon toga nije bilo ni pokušaja da se rasvetli pozadina i značaj političkog pravca za koji se opredelio. Tako je knez-regent dugi niz godina bio ličnost o kojoj se zna samo toliko da je bio pronacistički orjentisan, samim tim izdajnik sopstvenog naroda. Iz ovako opšte i neutvrđene karakterizacije ovaj tužni čovek, kako ga je nazvao autor njegove biografije i dugodišnji zet Roksburg Balfur, proizveden je, ne samo u izdajnika, već u tipičnog antiheroja. Njemu je kasnije prišivena i etiketa uzurpatora i čoveka koji je želeo da se samostalno uzdigne na vlasti lišavajući svog nećaka tog legalnog prava. Njegova odbrana ćutanjem na sve ove optužbe i tiha povučenost doprineli su tome da prava slika o njemu dugo ostane podvučena ispod tepiha istorije.
Ipak, ukoliko sagledamo težinu političkog trenutka u kome se Pavle Karađorđević našao kao lider Namesništva, prodremo u dubinu trenutnih interesnih pozicija i bar na trenutak pokušamo da iz svojih sećanja izbrišemo znanja o onome što se dogodilo nakon 1945. godine slika o ovom vlastodršcu mogla bi biti drastično drugačija. Naprosto, nije objektivno suditi određenoj političkoj figuri na osnovu onoga o čemu ona u trenutku donošenja odluke nije mogla imati informacije. Možemo biti sigurni da niko, a pogotovo ne politički lideri u neutralnoj Jugoslaviji, 1941. godine nije mogao znati da će doći do rata svetskih razmera, da će nacionalsocijalistička politika biti poražena i diskreditovana a metode njenog rukovodstva poprimiti radikalne obrise. Ono na osnovu čega je Pavle Karađorđević mogao odlučivati bilo je ono o čemu je dobijao informacije i u šta se mogao lično uveriti. Pred njegovim, uostalom kao i pred očima čitavog sveta, tokom tridesetih godina XX veka odvijao se munjeviti ekonomski napredak Nemačke nakon poraza u Prvom svetskom ratu, promena međunarodnih odnosa u vidu kategoričnih odvajanja i pozicioniranja vojnih blokova. Pritom je u Kraljevini Jugoslaviji nakon ubistva kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine znatno pojačano dejstvo komunističkog pokreta od koga se trebalo po svaku cenu zaštititi. Konačno, Nemački geopolitički plan za Balkan u potpunosti se poklapao sa interesima Kraljevine Jugoslavije. Dakle, pristup Paktu triju sila garantovao je neometan privredni i ekonomski razvoj države u srećnoj neutralnosti daleko od poprišta rata koji je uzimao maha u Evropi. Ovo poslednje najverovatnije je presudilo u korist odluke o pristupanju Paktu Triju sila. Naime, sporazum koji je Jugoslavija potpisala garantovao je suverenitet, integritet i održivost Jugoslavije na Balkanu u postojećoj formi. Jugoslavija je postala punipravni član Pakta sa tim što nije bila u obavezi ustupati sopstvenu vojnu snagu niti teritoriju ostalim članicama Pakta, izuzev u slučaju ako bi sama procenila da joj je od interesa da se angažuje.
Početkom 1941. godine, politička slika Evrope govorila je više od hiljadu reči. Nemačka vojska odnosila je pobedu za pobedom na zapadnom frontu dok Engleska, kojoj je knez lično bio privržen, nije pružala nikakvu inicijativu, posebno ne garanciju opstanka Jugoslavije. Državna neutralnost koja je potvrđena integracijom u Pakt triju sila bila je krucijalna za zbližavanjem sa Nemačkom.
Zahvaljujući ovoj odluci i kneževoj bliskosti nacističkim državama i pronacističkim liderima u Kraljevini po okončanju rata ostalo je da lebdi pitanje bez odgovora: da li je knez Pavle izdajnik ili rodoljub? Odgovor na ovo pitanje pokušao je, i u najvećoj meri uspeo u saradnji sa Sali Makej, da iznese Roksburg Balfur, britanski političar, nekadašnji poslanik Evropskog Parlamenta i bivši suprug kneževe kćeri, knegnje Jelisavete Karađorđević. Povodom osamdeset godina od vojnog puča 27. marta 1941. godine u Srbiji je objavljeno treće, dopunjeno izdanje njegove knjige koja nosi naziv Knez Pavle Karađorđević – Jedna zakasnela biografija. Knjiga je nastala pre četiri decenije a prevedena je na srpski jezik 1990. godine. Izdanje iz 2021. godine je dopunjeno dokumentima Britanske obaveštajne službe.
Biografija je ispunjena izuzetnim prikazom života čoveka i izazova koje je morao savladavati. Zasnovana na relevantnim istorijskim izvorima i ličnim intervijuima sa knezom, članovima njegove porodice i nezaobilaznim akterima njegove lične, porodične drame, knjiga obiluje osećajnim elementima prožetim suvoparnim činjenicama. Ipak, ono što ovu biografiju izdvaja jeste potreba da se na njegovu političku stranu ličnosti sagleda sa vremenske udaljenosti i iz prizme nepristrasnosti iz koje se mogu izvesti i određeni naučni zaključci.
Uzevši u razmatranje sve dostupne i relevantne podatke iznete u biografiji ističe se misao da su opstanak države i nacije bile presudne pri donošenju odluke i odabira političkog diskursa. Epilog rata zapravo je uticao, više od svega drugog, na iskrivljenu sliku o knezu Pavlu koja je decenijama bila prihvatljiva i „apsolutna“. S obzirom na to da je Britanija bila jedna od pobednica rata koja je svoj narativ nametnula kao istinit i ispravan, svi koji ga nisu sledili bivali su proglašeni izdajnicima. Knez Pavle je svakako bio jedan od onih koji nisu podržavali britanske ratne napore, te je u engleskom posleratnom društvenom poretku postao neprihvatljiv, nepoželjan i satanizovan.
Sa druge strane i u Jugoslaviji je nakon Drugog svetskog rata preovladala komunistička doktrina čiji je diskurs takođe bio pobednički i u disbalansu sa kneževim. U domovini je dodatno, kao predstavnik omražene monarhije, bio podvrgnut pritisku koji se ogledao u gruboj agitaciji protiv njegove ličnosti. Apsurd situacije u kojoj se Pavle Karađorđević našao, i koji je do kraja života morao preživljavati, rezultat je neposrednog odnosa pobede i poraza u svetskom ratu.
Iako veliki zaljubljenik u umetnost i strastveni poštovalac engleske tradicije i kulture, knez Pavle Karađorđević je iznad svega bio patriota i čovek od časti i odgovornosti. Rodoljublje i želja za mirom kojim bi se očuvalo nacionalno biće naroda kojim je vladalo prevagnuli su u unutrašnjoj borbi koju je sam sa sobom morao voditi. Kneževa jedina briga bila je da očuva mir a obaveza da svoj narod liši nepotrebnog stradanja i sačuva krunu za svog maloletnog nećaka, Petra. Zla sudbina ovog državnika i rodoljuba obrušila se na njega svom snagom onoga trenutka kada se opredelio za onu stranu koja je nudila mir tamo gde su svi ostali želeli rat.
Sada je kristalno jasno da je pad Pavla Karađorđevića izazvan strujanjima iz Londona a ne Berlina. Jugoslovenska neutralnost nije odgovarala onoj vojno-političkoj opciji koja je po svaku cenu želela sukob svetskih razmera kako bi sačuvala svoju ugroženu imperiju. Puč od 27. marta 1941. godine vešto je planiran, organizovan i koordinisan a srpski narod poslužio je samo kao oruđe u rukama moćnika. Tog nesrećnog dana na ulicama Beograda srpski narod je podstaknut od strane lukavog agitatora izvrnuo staru srpsku poslovicu „robom ikad, grobom nikad“ u tako besmisleno urlanje „bolje grob nego rob“. Tako je pad kneza Pavla i Vlade Cvetković-Maček označio i kraj jedne epohe, epohe koja je trebala biti okončana mirom i prosperitetom. Umesto toga otpočeo je mučan i dugotrajan proces rasparčavanja srpskih teritorija i urušavanja srpskog identiteta.
Procene koje je knez napravio, dakle, mogu se tumačiti dvojako, ali nepravedno bi bilo nazivati izdajnikom i vlastoljubcem. Ironija leži u tome da je najveća greška koju je napravio bilo to što nije shvatao geografski značaj Jugoslavije, prevashodno Srbije, u vremenu ratnih zaoštravanja. Teren koji razdvaja Zapad i Levant, povezuje sever i jug Evrope nemoguće je održati mirnim u trenutku kada su veštačke granice ucrtavane u Parizu još 1919. godine rušene jedna za drugom naletima tenkova. Konačno, Jugoslavija je u rat morala ući, na ovaj ili onaj način a zahvaljujući etničkom sastavu ove veštačke državne tvorevine u njega je ušla i ne shvatajući razmere rata, samim tim ni sopstveni interes koji bi je pokrenuo.
Autor: Srđan Jović
