Ratni sukobi na teritoriji bivše SFR Jugoslavije tokom poslednje decenije XX veka sa sobom su nosili i određeni broj poginulih, deportovanih i mučenih ljudi među skoro svim zaraćenim stranama. Ratna stradanja ostala su ukorenjena u sećanjima preživelih i nakon trideset godina od početka sukoba. Ovo je prouzrokovalo potrebu pravnika, a još više političara, da rasvetle zločine, pogotovo one nad civilima i tako donekle ublaže bol porodica žrtava i ovekoveče tragedije koje su se dogodile. Na kraju, kako to obično biva, pravo na konačnu reč dobiće istorija.
Istorija i tumačenje prošlosti od neprocenljive je važnosti za pojedinca ali i za kolektiv: nacionalni, etički, verski, geografski i dr. Zahvaljujući sudu istorije stvara se generacijska svest o moralnim normama, socijalnim oblicima i osećaja pripadnosti. Tumačenje bliske prošlosti veoma je otežano, prevashodno zbog prisustva jakih osećaja i sećanja koja preovladavaju i onemogućuju realni pristup događajima koji su se odigrali skoro. Naročito je teško kada postoji težnja da se o činjenicama iznese kategorični stav a još teže: konačni sud.
Svest o srpskom narodu pripadnicima istog građena je kroz više vekova na više različitih načina. U modernoj istoriji, iako je teško događaje od pre nekoliko decenija uvrstiti u istoriju kao nauku, političari su više od istoričara uticali na stvaranje istorijskog mišljenja. Ne treba se zavaravati pa pomisliti da je to presedan. Ne, takvih slučajeva bilo je i u dalekoj prošlosti pa se zbog toga u narodu i ukorenila ona opšta a tako neutemeljena misao da istoriju pišu pobednici. Pobednici svakako pišu, ali ne istoriju već svoje političke, pobedničke pamflete kojima veličaju tu svoju pobedu i sistem koji nakon nje uspostave, Oni pritom ne štede ni reči ni hartije kako bi dodatno unizili poraženog neprijatelja, veličajući eventualno njegovu vojnu snagu. Razlog tome je zapravo energičnije uzdizanje samih pobednika, nikako prikaz poraženog u lepom svetlu (primer ovakvog modela propagande je onaj nakon Drugog svetskog rata kada se o Nemačkoj u superlativu govori isključivo o njenoj vojsci, perfektnoj tehnologiji nemačkog naoružanja, disciplinovanosti vojnika i hrabroj borbi). Pa ipak, nekada se u službu političara nađe i neki istoričar ali samo kako bi varka izgledala uverljivo. Takvi nosioci zvanja prof. istorije ili istoričara jesu verifikacija političke opcije koja je pobedila i oni nisu ništa drugo nego puki oportunisti. Takvim političko-interesnim pamfletima istoričari se tek u narednim generacijama služe i to samo kao pomoćnim sredstvima u rasvetljavanju merodavnih istorijskih izvora.
Dakle, svoj prvi susret sa prošlošću svaki pojedinac ostvaruje onda kada po prvi put postaje deo grupe ili kolektiva, zajednice, tj. na časovima istorije. Istoriju ratova o kojima je reč udžbenici istorije predstavili su suprotno naučnom gledištu na rat kao istorijski pojam. Sudeći prema udžbenicima teško je steći predstavu o tome zbog čega je rat vođen, između koga i, što je najvažnije, ko je bio pokretač i kasnije eksploatator ishoda ratova. Takođe, o samim ratnim dejstvima, komandnim uspesima, pobedama i porazima u određenim bitkama skoro da i nema reči a kao jedan od ključnih zaključaka nameće se da je bilo nebrojano mnogo zločina, pljački i drugog vida zlostavljanja.
Nakon ovakvog pristupa prošlosti u mladim godinama na red dolazi drugi stepen stvaranja istorijskog mišljenja, a to su mediji. Posedovanjem medija svih oblika sistematski se nameću, sada već osobi koja se nalazi na životnoj prekretnici, osuda i priznanje. Zvanično treba priznati da je neko tvoj, neki predstavnik tvog prostornog i kulturnog nasleđa počinio zločin u tvoje ime. Sledeći stepen priznanja je taj da svaki pojedinac snosi deo odgovornosti za taj zločin. Kolektivna odgovornost je tako potvrđena i neizbrisiva što najbolje pokazuje izjava izraelskog ambasadora u Bonu, da se nemačko kulturno nasleđe Getea, Baha i Betovena ne može odvojiti od nacističkog terora i da je svaki nacista još jedan kamičak u mozaiku nemačkog identiteta. Četvrto i najvažnije, na taj način priznata je sopstvena podređenost, jedna mudra, perfidna kapitulacija. Ona se, naravno, tako ne nazove već dobije sasvim prihvatljive nazive poput demokratske revolucije ili društveno-političkog i ekonomskog procesa tranzicije zaostale zemlje i naroda ka modernom, razvijenom svetu. Dalje, priznavši zločin koji nisi počinio, lako priznaješ i sve ostalo: da si kulturno zaostao, civilizacijski nezreo i primitivan, da kasniš za nekim po nekoliko decenija, čak i vekova, a gle čuda tvoja kulturna tradicija doseže čak 11 vekova dalje u prošlost od onih koji će te prosvetiti i pružiti blagostanje. Više i ne stigneš da progovoriš kada, i ako, shvatiš kome i čemu robuješ. Već tada se o zločinu i ne razmišlja, a kako bi kada ga realno nije ni bilo.
Model ovakvog stvaranja jedne svojevrsne kolonije ili, u nekim slučajevima, neokolonije je oproban, usavršen i često korišćen širom sveta nakon 1945. godine. Radi se o tome da je postala praksa i nepisano pravilo da se nakon rata osnuje neki sud koji će suditi za ratne zločine. Takvi sudovi nemaju za cilj postizanje pravde, već čitanje svojevrsne istorijske lekcije poraženoj strani. Sudovi bivaju medijska atrakcija u kojoj se poraženom narodu mora objasniti u čemu je grešio birajući vođe koje su činile zločine. Za ratove u bivšoj SFR Jugoslaviji to je bio dobro poznati sud u Hagu. Ovim sudom pokušalo se, a delimično nažalost i uspelo, da se srpskom narodu nametne štetno mišljenje o samima sebi.
Agresija koja je sprovedena u medijima, a čiji je jedan od instrumenata bio i sud u Hagu, bila je toliko snažnija od vojne, a rezultat je ubeđivanje čitavih naroda u imperijalnu konstrukciju istine temeljenu na lažima. Tako sada mnogi Srbi, neki svojom urođenom karakterističnom naivnošću, iskrenošću i plemenitom prostotom, a neki zarad jeftine finansijske koristi, veruju kako su Srbi činili nekakve zločine i to ni manje ni više nego nad civilima. Samo ilustracije radi, u Mrkonjić Gradu su, nakon sklopljenog sporazuma o miru u Dejtonu, Hrvati ubili hiljadu zarobljenih srpskih civila. Za ovaj zločin niko nije optužen, pogotovo ne osuđen, jer je zvanični stav nadležnih evropskih sudova da ovaj zločin nije od opšteg interesa! Sasvim dovoljno za prikazivanje lica savremene pravde i tkz. humanih načela koje propagiraju države pobednice.
Istina je, međutim, na savim suprotnoj strani. Kada je reč o zločinima, njih je svakako bilo i bilo ih je uvek u svim ratovima i na svim zaraćenim stranama, u to ne treba sumnjati. Ipak, nametnuto je mišljenje da ih ipak nije bilo sa svih strana, što je zapravo ono najzločinačkije u čitavoj priči o ratovima devedesetih. Radi se o tome da istina o nekim, navodnim zločinima koje su činili Srbi, izlazi na videlo dosta kasnije i biva prikazana kao najbolja antiteroristička operacija koja služi kao primer na vojnim akademijama NATO država. Svakako je reč o Slučaju Račak, koji je poslužio kao povod za napad na suverenu državu. Ironija leži u tome da je postupanje komandanta srpske policije, Gorana Radosavljevića, tokom uništenja terorističkog uporišta koje je prikazano kao zločin nad civilima, zapravo primer efikasnog uništenja takvih banditskih grupa. Primera poput Račka, u kojima su policijske ili vojne operacije srpskih snaga montirane kao zločini nad civilima, ima mnogo na čitavom prostoru na kome se rat vodio. Dalje, pojedine srpske dobrovoljačke jedinice stupale su na bojišta u isključivoj nameri da zaštite srpsko civilno stanovništvo od zverstava koja su im pričinjavale dojučerašnje komšije.
Konačno, po okončanju rata i porazu Srba krajem 2000. godine koji se može okarakterisati kao Srpski Vaterlo, marionetske vlade sa prizvukom demokratije obavile su posao za koji su bile plaćene: sve što je bilo plemenito, časno, ponosno i istinsko dobro, predstavili su, posredstvom agentura onih koji su rat započeli i okončali, kao nazadno, nekulturno i bazirano na zločinačkoj prirodi Srba u celosti. Takva i slične neistine praćene su i praktičnim, postupnim uništenjem srpskog indentiteta, kulture, folklora, umetnosti. Baze viševekovne srpske civilizacije na Balkanu poljuljane su iz temelja degradacijom vojske koja je kroz vekove predstavljala bastion časti, ponosa, slobode i pravdoljubivog prkosa. Istovremeno, sud u Hagu radio je punom parom na prinudnim, montiranim procesima u kojima su srpski politički i vojni lideri bili podvrgnuti najperfidnijim umnim torturama. Spisak lažnih, „zaštićenih“ i nepostojećih svedoka pokazuju samo deo onoga čime su se tkz. tužioci služili. Tamo, u Hagu, uprkos svemu svaka bar malo razumna osoba shvatila bi lakrdiju ove sudske farse. Moglo bi se reći da je jedina, ali svakako najmoralnija, pa samim tim i značajnija i dugovečnija pobeda koju su srpski vojni i politički lideri iznedrili bila ona u Hagu. Raskrinkani i diskreditovani sud u tišini je prestao da postoji.
Ipak, za to vreme Srbija je doživljavala nove napade na Kosovu 2004, nove gubitke teritorija i suvereniteta, a konačno i integriteta i dostojanstva. Zatim se, postepeno ali sistematki, pokvario srpski jezik agresivnim nametanjem pozajmljenicama iz tuđih, okupacionih jezika, nametnuta je pop kultura varvarskog sveta koja od duhovnosti zna samo toliko da je jedini bog ustvari novac. Ovakav model života i dinamika opstajanja direktna je posledica nesvesnog priznanja onih neistina kojima pojedinci i narodi sami sebe svrstavaju u podređen položaj prema onome ko će iskorišćavati dobrobiti njegovog prostora i radne snage. Tako danas u Srbiji omladina veruje da je najbolje raditi za strance ili kod stranaca, pritom im se mora dodvoriti poznavanjem njihovog jezika, vulgarne postmoderne književnosti, kozumiranjem njihovih pića i opijata, živeti njihovim (ne)moralnim, neverničkim ali, gle ironije, „kvalitetnim“ načinom života. Mlad čovek u Srbiji zaboravlja savete svojih baka i deka da sa strancima treba biti na oprezu, da im ne treba verovati i izbegavati razgovore sa onima koje ne poznaju. Razlozi tome jesu upravo oni koje i samo njihovo ime kazuje: neznanac, nepoznata osoba, odnosno stranac.
Na kraju, kao što je i najpravednije, konačni sud o najskorijm ratovima pružiće istorija i oni istoričari koji budu imali potrebnu etičnost, pravdoljubivost, naučnu objektivnost i koji budu lišeni pohlepe i osećajnosti. Čekaju se oni istoričari koji će smeti da progovore o zločinima koje nas sada uče da zaboravimo, o zločinima prema čijim žrtvama i porodicama nije olakšan bol pravdom ili moralnom osudom, nije sprovedeno neophodno procesuiranje za ubice civila, žena, dece i staraca po srpskim gradovima. Tek takvi istoričari će izneti na uvid potomcima da su u proleće 1999. godine zločini počinjeni u Novom Sadu, Aleksincu, Beogradu, Nišu, Surdulici… Zločini koji dostojanstveno, tiho i strpljivo čekaju svoju pravdu.
Konačno, pomenuta pobeda u Hagu leži negde duboko zakopana u srcima samo pojedinih Srba. Ipak, tamo je možda najsigurnija jer upravo iz takvih dubina nastaju mitovi, nastaju heroji i opstaje jedan vekovni stradalnički narod.
Autor: Srđan Jović
