Zašto ljudi imaju određene stereotipe o tetoviranim ljudima? Mislim da je to pitanje u današnje vreme više upućeno starijim generacijama. Sa tetovažama nisi mogao da se zaposliš na normalnom mestu, svi su te gledali na ulici, mislili da si neki mafijaš ili diler droge. To seže iz doba SFRJ gde su tetovaže imali samo zatvorenici, narkomani i generalno dno društva. A onda dolaze devedesete, i sve to postaje još gore jer je svaki mafijaš morao da ima neku tetovažu da bi izgledao “opasno”. To su naši roditelji naučili i sa takvim pogledom na stvari i sami odrastali,. Naravno sem JNA tetovaže ili neke nage žene koje su mogli svi muškarci da imaju i one su, generalno, bile opšteprihvaćene od strane društva. Naravno, tu su bile i one kod Romskog stanovništva, takozvane ljubavne tetovaže, te volim Radu, pa je Rada precrtana, te volim Ivanu, pa je Ivana precrtana, te volim Gocu, pa je i ona precrtana i tako dok nema više mesta na ruci za imena. A pošto tetovaže postoje hiljadama godina, naši preci su se tetovirali iz najrazličitijih razloga. Kod mlađih generacija, stvari stoje mnogo drugačije. Iako je većina mlađe generacije odrastala uz roditelje iz doba SFRJ i devedesetih, tetovaže su, u današnje vreme, itekako prihvaćene kod ljudi koji su rodjeni od sredine osamdesetih pa do danas . E sad dolazimo do velikog sukoba mišljenja i razdora generacija. Ako ćerka dovede dečka na ručak, a taj dečko je istetoviran, u očima roditelja, on je odmah narkoman, mafijas ili navijač, sve gore od goreg, iako taj dečko ima završen Medicinski fakultet sa prosečnom ocenom 9,5, to roditeljima nije bitno. Polazim od sebe. Kada me je dečko prvi, i za sada jedini put, odveo kod svojih roditelja, koji ne žive u Beogradu, jako se plašio kako će oni reagovati jer sam istetovirana. Molio me je da nosim odeću koja će prikrivati tetovaže, da ne pomisle nešto vezano za mene, što nije istina. Ali bilo je jako vruće i stvarno nisam mogla da nosim duge rukave. Oni su bili, blago je rečeno, šokirani. To se jako videlo u očima njegove majke, koja je verovatno pomislila kako je poslala sina da studira u Beogradu, a on našao neku narkomanku tamo i još je doveo u porodičnu kuću. Tu se opet desio razdor generacija, jer je njegov mlađi brat bio oduševljen tim tetovažama. Naravno da razumem njegovu majku u toj situaciji jer su moji roditelji bili besni kada sam se prvi put istetovirala. Nisu mogli da veruju da sam uradila nešto što mi je bilo strogo zabranjeno iako sam od malena pričala da ću se tetovirati jer mi je oduvek to bilo prelepo, bila sam opčinjena tetovažama, kao da je moje telo čisto belo platno koje mogu da ukrasim kako ja želim. Prvu tetovažu sam uradila sa 18. godina baš iz razloga jer mi je bilo zabranjeno pre toga i dugo sam je skrivala. A nisam nikada bila problematična, spadam u jako mali procenat ljudi koji ne piju ni alkohol, ali to je skroz druga tema. Odgovorna sam i stabilna ličnost što stariji ljudi uvide tek kada me upoznaju jer im na prvi pogled, verovatno, delujem kao da sam pala sa Marsa. Danas, mojim roditeljima, više nije ni bitno, ne vole da vide to, ali ne komentarišu kada uradim novu tetovažu. Moj otac kaže kako ne skrnavim njegovo telo, nego svoje, koliko god to meni smešno zvučalo, za njega je to velika istina. Dakle sve to potiče od društva i od toga šta je prihvaćeno, a šta nije. Za mene su se jako plašili kako ću, istetovirana, da nađem posao u nekoj normalnoj firmi, iako sam im ja objašnjavala kako vreme više nije takvo kakvo je bilo dok su oni bili mladi, da danas ima jako mnogo ljudi koji su istetovirani celi ispod tog odela i kravate u kojoj idu na posao. I bila sam upravu, do sada mi niko reč nije rekao za tetovaže, iskrena da budem nisam ni radila na nekom mestu gde sam bila jedina istetovirani. Čak je više ljudi bilo koji imaju neku tetovažu od onih koji nemaju nijednu. Pre jedno 10 godina sam čitala članak o skroz istetoviranom doktoru koji je jedini mogao da operiše nekog dečaka jer je u tom polju bio specijalista, roditelji dečaka su se oštro protivili tome jer nisu verovali čoveku, kome je čak i deo lica bio istetoviran, sve do trenutka kada nisu imali druge opcije osim tog doktora I kada je spasao život njihovom sinu, krenuli su da se kunu u njega. Stariji ljudi nikada neće prihvatiti tetovaže jer su 40 godina svog života živeli pod ubeđenjem da su tetovirani ljudi na margini društva. Moje mišljenje je da su danas tetovaže više kao, neki, modni trend, jer dosta ljudi traži način da prepravi neku staru tetovažu koja mu se više ne svidja ili da je, pak, skroz ukloni. Možda će, kao i u modnim trendovima, da se vrati vreme kada tetovaže nisu bile popularne, pa će ljudi masovno da idu pod laser, mada sumnjam da će do toga doći.
Autor: Marija Kostić
