Generalno, zemlja Srbija je stvarno prelepa, sa obzirom na njenu veličinu. Ali, zahvaljujući verskom turizmu, u poslednje vreme ne znam ni jednu osobu koja nije ove godine bila da obiđe manastir Tumane, a i ima šta da se vidi. To je pravoslavni manastir Eparhije braničevske Srpske pravoslavne crkve. Nalazi se blizu Beograda, na samo 120 km i 9 km od Golubca, u podnožju golubačkih planina, okružen šumom na levoj obali Tumanske reke, što ovoj svetinji daje prelepi pejzaž i posebnu lepotu. Tačan datum izgradnje manastira nije poznat, ali se predpostavlja da je izgradnja počela u drugoj polovini XIV i da je završen negde pred početak Boja na Kosovu. Prvi put se pojavljuje u turskim popisima iz 1572-1573 godine, a potom u vreme sultana Murata III (XVI vek) u kontekstu dažbina koje je imao prema turskom sultanu,uz šta se navodi i da su tada u manastiru živela dva monaha. Zna se da je kroz čitav srednji vek i tursko ropstvo manastir stradao zajedno sa svojim narodom, bio je paljen, pljačkan i rušen, ali je, baš kao i narod, uvek bivao obnovljen. O nastanku imena manastira Tumane nema zasigurnih svedočanstava jer se sva ona javljaju dosta kasno, u XIX veku i čine u osnovi zapisano usmeno predanje. Reč “tuman” je iščezla is srpskog jezika, a predpostavlja se da je označavala maglu, danas reč “tuman” na poljskom označava oblak. Kako se menjala reč možemo videti i iz zapisa tj predanja, kada je Prepodobni Zosim rekao Milošu Obiliću da ga ostavi da umre (“Tu mani i pusti me da umrem”), a to možemo videti i u pismu kneza Lazara gde je rekao: “Tu mani zidanje manastira, skupljaj svoje Stižane i pohitaj na Kosovo da branimo zemlju”. Ako možemo verovati predanjima, Tuman je nastao kao zadužbina kosovskoj junaka Miloša Obilića, za koga se smatralo da je živeo i vladao delom današnjeg Braničeva. U drugoj polovini XVI veka nastalo je u ovom manastiru jedno književno delo koje se zove Tumanski apokrifni zbornik. Po podacima Maksima Radković, iz 1733. Godiine crkva manastira Tumana Hram svetog Arhistratiga bile je stara, sazidana od kamena, sa svodom od kamena i pokrivena ciglom. Manastir je obnovljen 1797. godine, a 1879. godine je dosta oštećen u zemljotresu. 1883. godine isvršena je sanacija, a 1910. godine srušena je crkva. Balkanski ratovi su odložili gradnju nove, pa je sadašnja crkva podignuta tek 1924. godine. Rusko monaško bratstvo je iz manastira Miljkova preseljeno u Tumane 1934., a od 1966. godine postao je ženski opštežiteljski manastir, takav je i opstao sve do 2014. godine kada se, dolaskom mladog bratstva, ponovo pretvara u muški. Sem spomena Prepodobnog Zosima Sinaita nije poznato kako se odvijao sam monaški život u manastiru u srednjem veku. Isposnica Svetog Zosima nalazi se na udaljenosti od oko 1 km od manastira, duboko u gustoj i drevnoj šumi. U steni koja dominira čitavim krajem nalaze se dve pećine , povezane uskim prolazom. U jednjoj od njih je živeo, dok se u drugoj molio prebodobni Zosim. Danas je na mestu molitvene kelije uredjena kapela. U pećinama je sačuvan nakit i one su gotovo nedirnute ljudskom rukom. U crkvi manastira Tuman čuvaju se mošti dvojice svetitelja Prebodobnog Zosima Sinaita i Prebodobnog Jakova Novog. One pocivaju u desnoj i levoj niši u naosu hrama i položene su u dva izuzetno lepa duborezna kivota. Već u XIX veku putopisci i istraživači starina koji su posetili manastir Tumane, zabeležili su da je narod pristupao čudotvornom grobu Zosimovom, moleći blagodatnu pomoć sveca. S obzirom na ratne i posleratne godine sredinom XX veka, i česte personalne promene, u manastiru Tumane ne postoje zapisana svedočanstva o čudesima Prepodobnog Zosima. Ali su ih ljudi skupljali sa kolena na koleno, par izdojenih su da je jedna žena došla u manastir nakon molitve i darovala nisku nakita, tvrdeći da je njenu kuću Sveti Zosim izbavio od prokletstva, zatim da je nakon bombardovanja 1999. godine došao mladi oficir i rekao im da je u noći kada je bombardovan toranj na Avali on sa grupom vojnika bio na licu mesta, po dužnosti i da se iznenada ispred njega pojavio sedi starac, čudno odeven i upozorio ga na opasnost koja je pretila, on ga je pitao ko je on i odakle je, a on mu je rekao da je Zosim iz Tumana i da je ostao živ zbog tog upozorenja. Još jedno čudo koje se desilo, a koje bih izdvojila, je da je paroh manastira posvedočio kako je jedno dete iz njegove parohije progledalo nakon molitve kod kivota svetitelja i umivanja njegovom svetom vodom kod isposnice.
Autor: Marija Kostić
