Francuski general koji se voleo i cenio Srbe

Društvo

„Vaša vojska je kao tornado, na konjima smo sporiji od srpske pešadije“ ove reči je Franše D’Epere upotrebio za opis srpske vojske.

Rođen je 25. maja 1856. godine u Alžiru. 1974. je otpočeo školovanje u vojnoj školi i po završetku dobio čin pešadijskog potporučnika. U kapetana je unapređen 1885. godine, u pukovnika 1903. dok je 1908. postao brigadni general, zatim je napredovao 1912. u divizijskog generala, a za maršala je imenovan u Francuskoj 1921. godine. Iste te godine dobio je i titulu počasnog srpskog vojvode.

Bio je general iz Prvog svetskog rata i komandant proboja Solunskog fronta. Srbe je jako voleo i smatrao ih je najboljim u Velikom ratu. Cenio je srpsku vojnu snagu i isticao je njenu moć i zasluge. Bio je čovek velikih interesovanja, raskošnog duha i bez ikakvih predrasuda. Za razliku od njegovih prethodnika koji su bili sumnjičavi u pogledu srpske vojske, on je odmah uočio kvalitetne snage srpskog vojnika. Ove dve vojne snage su se udružile i zajednički cilj je bio oslobađanje Srbije posle tri godine izgnanstva. Strategija generala D’Eperea i moral srpske vojske primorali su Bugarsku na primirje, čime je otvorena breša u poretku Centralnih sila. Time je Solunski front konačno pomerio ravnotežu snaga u korist saveznika. 

General je dolaskom u Solun shvatio da ga kao francuskog generala sa srpskim vojnikom povezuje patriotizam. Tada je Franše shavtio da među svim armijama koje se nalaze na Solunskom frontu postoji jedna armija, srpska armija i jedna kategorija boraca, srpski vojnik, koji je nadahnut patriotizmom spreman na neverovatnan napor kako bi oslobodio otadžbinu. Jedna njegova rečenica ide u prilog tome, a to je: „To su sejaci, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I, eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine“.

Posebnu naklonost je imao prema vojvodi Živojinu Mišiću, sa kojim je imao odličnu saradnju. Cenio ga je kao inteligentnog i spremnog oficira. Zbog takog odnosa punog poverenja, niti su Srbi izneverili generala, niti je on njih ikada razočarao. 

S obirom da je dosta toga učinio za srpski narod, kralj Aleksandar mu je dodelio počasni čin vojvode srpske vojske 1921. godine. U njegovu čast u Beogradu, na Autokomandi se jedna ulica zove po njemu. Bulevar Franše D’Eperea se nalazi na potezu od mosta Gazela do Autokomande.

Umro je 8. jula 1942. godine u Francuskoj.

Stvar koja ga takođe vezuje za Srbiju je ta što je njegova praunuka bila udata za francuskog Srbina Milana Vujića. Nakon venčanja, život su nastavili u Varnicama na Rudniku, gde je ona preuredila napuštenu školu u Slikoviti muzej stare Srbije sa više od hiljadu predmeta koji obuhvataju period od Prvog srpskog ustanka, pa sve do danas. Mogu se naći razni predmeti poput fotografija, starih novina, plakata sa raznim sloganima i običajima, kao i mnoge druge stvari.

Autor: Teodora Kijanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *