La Violencia i patnja Kolumbije- da li je posle više decenija krvi došao mir?

Politika

Rat koji ne prestaje da tinja decenijama, oružani napadi, krv, žrtve, plač, čini nam se tako daleko, na drugom kraju planete. Njihove jecaje nam zaglušuju evropski problemi, vesti, sporazumi, i naši prioriteti. Da li ste se zapitali zašto rat u Kolumbiji traje ovoliko dugo?

 

Unutrašnji oružani sukob u Kolumbiji je počeo 1964.  Zaraćene strane su vlada i nekoliko radikalnih levičarskih paravojnih formacija koje za cilj imaju da uspostave drugačiji poredak, vođeni svojom marksističkom ideologijom. Rat je odneo sa sobom mnogo života koji su ugašeni mučno, sadističkim metodama, a broj stradalih je između 220 i 280 hiljada, broj nestalih 50 000, a iseljenika preko sedam miliona.

 

Ratu su prethodili dugogodišnji sporovi bazirani na podeli zemljišta, i 1940ih godina oni eskaliraju, a ponovo imamo iste podele zaraćenih strana- konzervativci i liberali. Koren sukoba predstavlja atentat koji se desio 9. aprila 1948. godine, u 13:15 po lokalnom vremenu, kada je Horhe Elieser Gajtan, šef Liberalne partije ubijen po izlasku iz svoje kancelarije u centru Bogote.

 

Gajtan je bio glorifikovan za vreme svog života zbog pružanje podrške radnicima i etničkim manjinama, a narod je očekivao da će postati predsednik. Usled sumnje levičara da su konzervativci ubice, izašli su na ulice i podigli nezapamćen protest koji je trajao 10 sati, tokom kojih su demolirali svoj grad i ubili skoro pet hiljada sugrađana. Leševi su počivali na ulicama dok je Bogota bila u plamenu.

 

Nasilje je bilo obostrano, a slanje milicije na ulice je dodatno pogoršalo situaciju. Osvete su bile sve učestalije i krvavije, a obe strane su koristile ove sukobe za poravnavanje računa i starih dugova. Konzervativci bi masakrirali protivnike, dok su liberali uzvraćali odsecanjem glave i igranjem fudbala njima.

 

Kolumbijska vlada je pokušala da smiri situaciju zabranivši rad svih drugih partija narednih 16 godina. Time su razbesnili seljake koji su počeli da proglašavaju komunističke republike svuda po zemlji. Marketalija je bila jedna od njih, grad od hiljadu ljudi koji je bio čuvan od strane 48 naoružanih ljudi, a na njihov pokušaj da pokrenu dijalog sa Bogotom dobili su odgovor u vidu uništenja grada, sravnivši ga sa zemljom vazdušnim napadima, a potom okupacijom.

 

Umesto primirja, došlo je do još većeg pakla za Kolumbiju- pojavile su se paravojne formacije.

Jedna od njih je FARK, odnosno revolucionarne oružane strane Kolumbije. Formalno su nastali 1964. godine sa ciljem da vlast zameni režimom marksističko-lenjinističke orijentacije, odnosno, prema vlastitim tvrdnjama, siromašne seljake u krajevima zemlje pod svojim nadzorom zaštiti od oduzimanja zemlje i nasilja.

 

Svoje aktivnosti bazirali su na otmicama u svrhu naplate otkupnine i trgovinu kokainom. FARK je od strane EU i SAD proglašen terorističkom organizacijom. Za podršku su imali EPL, ELN, kao i M19 koji su naročito prepoznatljivi po surovosti.

 

Desilo se i neuspelo primirje 1984. godine kada je vlada odobrila FARK-u učestvovanje u politici pod uslovom da položi oružje. Oni su zajedno sa ELN, sindikatima i Komunističkom partijom oformili stranku UP koja je imala za cilj da se bori nenasilnim metodama, ali se ispostavilo da su narko-karteli i vlada imali u planu da poubijaju sve koji imaju veze sa novonastalom strankom.

Do 1988. ubijeno ih je oko 500, a 1990. broj je porastao na 6000.

 

U novembru 1985. članovi M19 su zauzeli Palatu pravde u Bogoti i pucali u svakoga ko se u njoj nalazio. Njihov cilj je bio da predsednika Belisarija Betankura izvedu na suđenje; umesto toga, vojska je napala zgradu, a usledio je masakr. Zgrada je granatirana i srušena, a preživelih nije bilo. Civilnih žrtava je bili oko stotinu.

 

Situaciju dodatno komplikuju desničarske paravojne formacije koje su se finansirale na isti način kao njihovi neprijatelji, sa sličnim aktivnostima. Sukobi su tek povremeno bivali stišani u cilju nalaženja političkog rešenja.

 

Došlo je do novih incidenata i u 21. veku, ne tako davne 2008. godine, što potvrđuje da rat postaje sve mučniji za građane.

Grupa od jedanaest mladih ljudi iz siromašne favele u Bogoti dobila je ponudu da će, ako odmah napuste svoje domove, dobiti odličan i dobro plaćen posao na drugom kraju zemlje. Tri nedelje kasnije su pronađeni mrtvi u uniformama FARC-a, sa kojim nisu imali nikakve veze.

 

Put do mira bio je težak, mirovne inicijative kolumbijskih predsednika Belisarija Betakura i Andresa Pastrane već su se završili neuspehom. Kada je predsednik Pastrana bio usred pregovora sa FARK, SAD su odlučile da se otvoreno umešaju na strani kolumbijske vlade.

 

Dve strane su potpisale bilateralni prekid vatre u junu 2016, čime je otvoren put za konačan dogovor. Dolazilo je do izolovanih incidenata. Kolumbija je možda za sobom ostavila rat sa FARK-om, ali drugi ratovi tinjaju i šire se. Još uvek se čeka na potpunu stabilnost i mir.

Autor: Erna Bugarin

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *