Početak operacije zauzimanje Slatine

Politika

Ove godine navršilo se 22 godine od čuvene ruske operacije „Skok na Kosovo“, odnosno zauzimanje vojnog dela prrištinskog aerodroma Slatina koje su izveli pripadnici Rusbat 2, 104. vazdušno desantne divizije Armije Ruske Federacije iz sastava SFOR sa bazom u Ugljeviku. Operacija je kako se tvrdilo bila izvedena u najvećoj tajnosti, ali ipak su visoki oficir komande KFOR- a znali za nju, ali nisu verovali da će biti izvedena. Na vest da su ruski padobranic krenuli ka Kosovu izvzvalo je oštru rekaciju NATO pakta, što je dovelo i do dvodnevne krize koja je pretila da eskalira u otvoreni sukob. Naredna dva dana su bila kritična sa tačkom usijanja i prvi put izazvali krizu u odnosima Rusija vs NATO od okončanja hladnog rata.NATO i Amerikanci bili su besni zbog ove ruske podvale.

Ova priča počela je 10. juna 1999. godine. Dok je NATO bio usresređen na verifikaciju povlačenja Vojske Jugoslavije iz južne srpske pokrajine, u Monsu se održavala videotelekonferencija na kojoj je komandant savezničkih snaga u Evropi general sa četiri zvezdice Vesli Klark izrazio zabrinutorst da bi Rusija mogla da iskoristi sveže donetu Rezoluciju 1244 da dobiju svoj sopstveni sektror. Na jugu tačnije u Ugljeviku pukovnik Sergej Pavlov, komandant bataljona ruskih padobranaca u misiji SFOR-a Rusbat-2 dobije je naređene od svojih pretpostavljenih da započne pripremu za put dug 620 kilometara kako bi u ranu zoru 12. juna zaposeo amerodrom Slatina kod Prištibne pre dolaska NATO snaga. Ova operacija dobila je kodirani naziv „Skok na Kosovo“ , ali niko nije mogao da predpostavi da bi ova akcija bila povod za izbijanje Trećeg svetskog rata i sukoba ruskih padobranaca sa snagama NATO u ovom slučaju Britancima.

General Klark u svojim ratnim memoarima piše da je crv sunjem pobudilo to što se razgovorima priključio general Ivašev kada je upotrebio analogiju i izjavio da je Rusija odlučila da krene „sopstvenim vozom“.. General Klark potenicrao je da se Rusima ne sme dati spostveni sektor iako je bilo planova da to bude na severu KiM koji je kasnije pripao Francuzima.

U rano jutro 11. juna u tri sata ujutro bataljon je bio spreman za pokret. Oznake SFOR na oklopnim vozilima BTR-80, kamionima  i trencima marke Gaz, ZIL, Ural bila su zamenjena sa oznakom KFOR.  Radilo se o 16 borbenih i 16 neborbenih vozila. U 5 časova pukovnik Ignjatov komandant padobranske brigade izdao je naređenje za pokret do zone koncentracije udaljene 60 kilometara od ruske baze u Ugljeviku. Tamo ih su sačekali pukovnik Ignjatov, načelnik štaba brigade pukovnik Pivovarov i vođa operativne grupe general major Ribkin. Na osnovu njihovih instrukcija pukovnik Pavlov pokrenuo je bataljon i rano izjutra ruski vojni konvoj prešao je granicu na Drini i ušao u Srbiju.

„Kada sam u petak ujutro došao u kancelarijuobavio sam uobičajeno ažuriranje sa Pitom Kjarelijem, razgovarao sa Majkom Džeksonom i izrazio Havijeru Solani opštu zabrinutost povodom ruskog pitanja. A onda baš kad sam izlazio iz kancelarije da bih prešao na video-telekonferenciju NATO Kjareli je došao sa porukom od majora Čensa: “ Gospodine Rusi pokreću snage sa zbornog rejona, na aerodromu u Bijeljini da bi preko mosta na Drini prešli u Srbiju. Ima ih oko 200. Ostatak brigade zasad će ostati u Bosni“. Navodno njihov zadatak je bio da okupiraju Prištinski aerodrom i dobiju pojačanje“, napisao je general Vesli Klark, koji napominje da je za Amerikance bila najveća opasnost da Rusi tamo prvi stignu i polažu oravo na sopstveni sektor, a dat bismo mi izgubili kontrolu nad misijom.

Kad je kolona prošla Beograd konvoju se pridružio i general major Zavrzin ( ranije ruski oficir za vezu u štabu NATO, kasnije odmah unapređ u čin general potpukovnika) koji je zajedno sa Aleksandrom Hloninom imao zadatak da jedinicu sprovedu do krajnjeg odredišta. Marš kroz Srbiju odvijao se predviđenim tempom bez nepredviđenog zadržavanja i kvarova tehnike. NA auto-putu Beograd Niš rusku kolonu sačekao je general Viktor Zavrzin, koji je opomenuo svoje oficire da NATO zna za pokret i da budu spremni za sve. Marš je nastavljen posle točenja goriva ka Prištini.

Ko je znao za akciju

Čitavu akciju isplanirali su prema jednoj verziji Generalštab Ruske Armije, prema drugoj deo, a prema trećoj nisu ni znali ( moj stav jeste da su znali za to ali su se mnogi ogradili i zaćutali kad su kola otišla nizbrdo) zajedno sa Drugom upravom Generalštaba VJ. Operacija je  bila izvedena bez znanja ruskog predsednika Borisa Jeljcina i mirovnog pregovarača Viktora Černomirdina (Neki tvrde da je Jeljcin znao i dao prećutnu saglasnost za tu operaciju, za razliku od Černomirdina). Zahvaljujući koordiniranoj operaciji i uspešnom maršu aerodrom je zauzet 12.juna u ranim jutarnjim časovima.

Kolona je u Prištinu stigla oko 02:00. Srpsko stanovništvo izašlo je na ulice, srećno da pozdrave dolazak ruske vojske.

U našem ministarstvu spoljnih poslova američki generali su mi predali svojevrsni predlog: „Dozvoljavamo vam da jedan bataljon učestvuje u mirovnoj operaciji u američkom sektoru“. Kažem: „zašto ste odlučili da se slažemo?“ General Fogelson mi kaže: „ovo odgovara vašem stavu, a pošto ne želite da se potčinjavate NATO-u, vašim bataljonom neće komandovati NATO, već američki general. Prirodno, nismo se složili sa takvim predlogom. Javio sam se ministru odbrane. Počeo da je planira akciju. Pripremili smo notu predsedniku Borisu Jeljcinu da predvidi raspoređivanje naših snaga, našeg kontingenta, istovremeno sa NATO snagama.  Glavni problem nam je bio povlačenje bataljona iz Bosne. Planirali smo da pošaljemo tri bataljona: jedan bi sleteo u  Niš, drugi na Slatinu, a bataljon iz Ugljevika napredovao bi i zauzeo svoj sektor u Kosovskoj Mitrovici, ali pošto Rumuni i Mađari nisu pustili avione sa našim vojnicima da lete, što je, inače, predstavljalo kršenje međunarodnih letova, preusmerili smo preostali bataljon, koji je umesto Kosovske Mitrovice otišao u Prištinu. Cilj nam je bio da preuzmemo kontrolu nad glavnim vojnim objektom na Kosovu – ovo je jedino uzletište na koje su mogli da slete vojni avioni, rekao je general Ivašov šef Glavnog direktorata za međunarodnu vojnu saradnju Ministarstva odbrane Rusije.

General Ivašov govori i o sporu u ruskom vojnom vrhu povodom ove operacije.

“ Tadašnji šef Generalštaba Anatolij Kvašnin nije mogao biti autor ideje o maršu na Kosovo, kako je u svojim memoarima napisao general Genadij Trošev, jer smo ovu opciju odabrali u uskom sazivu. Nismo znali kako da povučemo bataljon iz Ugljevika, jer je ovo Bosna i Hercegovina, zona odgovornosti multinacionalne brigade Sever, kojom je komandovao američki general. A sada je svoj predlog dao pukovnik Jevgenij Dubkov, šef Istraživačkog centra Glavnog direktorata za međunarodnu vojnu saradnju Ministarstva odbrane Rusije, koji je bio odgovoran za analizu Balkana. Ponašali smo se  kao da je bataljon već nekoliko sati u Srbiji i tek kada su počeli da se približavaju Kosovu, Amerikanci su shvatili da mi tamo vodimo  bataljon. General Kvašnin je naredio da se okrene vojni konvoj nazad kada je ministar spoljnih poslova Igor Ivanov doveo američku delegaciju da utiču na nas.

Kada je ministar odbrane Igor Sergejev oklevao shvatio sam da će, ako se to uradi, Britanci prvi upasti i zauzeti aerodrom u Slatini.

Generalno se ne sećam takvog načelnika Generalštaba kao što je bio  general Kvašnin. Nije se posebno upuštao u poslove vojske i nije razumeo jednostavne stvari. Znao sam izvor koji je uticao na Kvašnina kada je više puta pokrenuo pitanje raspuštanja Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju. A pod Serdjukovom je, zapravo, postigao svoj cilj. A onda su dolaskom Sergeja Šojgua hitno počeli sve da obnavljaju, ali specijalisti su otišli“, izjavio je general Ivašov

Američki ugao

„Ova situacija je bila strateški izazov za Alijansu. Pretnja uspostavljanja ruskog sektora na severu Kosova dovela je u opasnost celokupnu premisu KFPR-a. Verova sam da se u takvoj situaciji nalazimo zato što Zašad nije bio dovoljno čvrst prema onome što smo znali da je nama suprotan ruski plan. Rusi su nas prilično otvoreno i grubo upozorili da se ne slažu sa NATO kontrolom na misijom, ali mi smo cinculirali oko formulacija. Ostavili smo im previše informacija za tumačenje, što je moglo odvesti podeli pokrajine… Stigli su izveptaji da ruski vojni avioni poleću iz Moskve i da pokušavaju da uđu u mađarski vazdušni prostor…. Ako Rusi zaista hoće da uđu i uspostave vezu preko granice, čak i ako bismo mi blokirali aerodrom i pobodu svoju zastavu, pojačanja bi mogla doleteti na aerodrome u Srbiji, i dovesti se odande. Prema tome postojali su izgledi da budemo izigrani čak iako prihvatimo aerodrom“, napisao je u svojoj knjizi Moderno ratovanje general Klark.

„U subotu ujutro imali smo indicije da i druga grupa Rusa napušta Bosnu da bi se prebacili na prištinski aerodrom, a meni su i dalje pristizali pokazatelji da Rusi nameravaju da grupu koja je na aerodromu pojačaju vazdušnim puteim i dovedu padobranke trupe pravo iz Moskve….Neki su spekulisali da je cela kacija vojni udar.. A ondaje u 10 i 20 Majk Džkson pozvao da mu je ruski vojni ataše u Makedoniji upravo predao pismo u kome se ističe da je Prištinski aerodrom u rukama ruskog Ministarstva odbrane. „Majk odbaci to pismo. Pronađi tipa koji ti ga je predao i vrati mu ga. Rekao je da će pokušati… U međuvremenu nastavio sam da pozivam načelnike odbrane i ambasadore u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj da ih umirim i zatražim da nas i dalje podržavaju držeći svoje vazdušne prostore i dalje zatvorenim…. Kasno popodne jedinice NATO primicale su se aerodromu. Vreme se pokvarilo.. Džekson je javio da namerava da u sedam uveče održi na aerodromu konfoerenciju za štampu… Džime hoćuda upotrebiš „Apače“ i da tokom večernjih i noćnih sati blokiraš piste u Prištini tako da transportni avioni IL-76 ne mogu da slete…

U Džeksonov štab u napuštenoj fabrici obuće  stigao sam upravo  u trenutku kada se okončavalo njegovo jutarnje ažuriranje informacija… Kad smo ušli u njegovu kancelariju iskreno smo razgovarali… Razmenili smo gledišta o ulozi Vašingtona spram uloge Brisela, ovalšćenja strateškog komandanta spram odgovornosti komandanta na terenu, o prirodi same krize i o njenim aplikacijama.Bila je to brza razmena mišljenja, i uskoro je postala suviše lična zbog čega mi je bilo žao, ali to nisam mogao da sprečim.

„Gospodine, više neću da primam naređenja od Vašingtona“, rekao je Džekson.

„Majk ovo nisu naređenja iz Vašingtona, ona potiču od mene“.

„Po čijem ovlaštenju?“

„Po ovlaštenju mene kao SACEUR-a“

„Vi nemate to ovlaštenje“

„Ja ima to ovlaštenje. U ovome iza mene stoji generalni sekretar“.

„Gospodine ja neću da otpoćnem treći svetski rat zbog vas…“

„Ovo je počelo da izmiče kontroli i ja sam pokušao da spustim loptu. “

„Majk, ne tražim od vas da otpočnete treći svetski rat“, rekao sam.

„Tražim od vas da blokirate piste tako da ne mnoramo da se suočavamo sa problemom koji bi mogao da izazove krizu.. To ne mora biti konfrontacija.. Imaćete položaj. To bi za vas morao da bude izazov. Pokušao sam darazrešim pojedinosti dok sam razmišljao o mogućnostima.

„Gospodine ja sam general sa tri zvezdice, ne možete mi izdavati takva naređenja… Ja sam prosuđujem.“

“ Majk ja sam general sa četiri zvezdice i mogu da vam nalažem takve stvari..“

Bio je to sudar gledišta i komandnih stilova, iskustva i namere i osećao sam sudar nastao iz umora i frustracije… Odvratli smo Rusiju od prvobitno planiranog broja od 10.000 vojnika i smanjili taj broj na 3.600″, napisao je general Klakr u svojoj knjizi Moderno ratovanje.

Britance napušta sreća pad Herkulesa

Londonski „tajms“ krajem oktobra 1999. objavio je vest da je general Majk Džekson bio angažovao specijalce SAS da zauzmu aerodrom Slatinu. Međutim ,transportni avion C-130 herkules se srušio neposredno po poletanju. U njemu je izgorela kompletna oprema za 12 specijalaca, a u padu jedan pripadnik SAS je teško povređen. Od tad spekulisalo se da transportni avion nije pao Britanci bi aerodrom Slatina zauzeli pre Rusa.. Ovoaj događaj pokazao je da je u ratu važno imati i ratnu sreću.

Izvor: Kurir

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *