Milica Đurđević: Srbi su gubili i vraćali Kosovo, ali ga se nikada nisu odrekli

Politika

 Milica Đurđević je za naš portal odgovarala na pitanja o Kosovu, dijalogu Beograda i Prištine,  predsedsedničkim izborima i Zakonu o istopolnim partnerstvima.

 

Uvek se snažno i glasno borite za Kosovo i protiv laži koje su izrečene protiv Srba. Zbog toga i  dobijate pretnje od Albanaca. Kako komentarišete to što borci za ljudska uvek ćute i nikada se ne oglašavaju na pretnje i uvrede upućene Vama? 

Rođena sam u porodici starinom iz Kaluđerice, naselja u širem delu Beograda. Učena sam od malena da, ma odakle poticali, naše duhovno poreklo je na Kosovu i Metohiji. Tu je rodno mesto srpskog identiteta, istorije, suštine, našeg opredeljenja da branimo slobodu i pravdu. Moj otac je jedan od prvih novinara koji su pisali o stradanju i ugnjetavanju Srba na KiM u ono vreme kada je to bila zapečaćena tema. Dobro su mi poznate prilike i geneza rasrbljavanja naših južnih krajeva. Kosovo i Metohija su me nadahnuli da se uopšte i bavim politikom, jer verujem da na taj način mogu dati veći doprinos. Ime naše stranke, Zavetnici, nije slučajno odabrano. Ono nas obavezuje da, ma kakve pretnje i izazovi budu pred nama, nikada ne pokleknemo.

Tačno je da je bilo dosta neprijatnih situacija sa albanskim ekstremistima, ali bilo je i onih poštenih ljudi, koji znaju istinu i cene to što branim svoje. Jedan Albanac mi je nedavno poslao grb belgijskog grada Liježa, na kojem se nalazi Miloš Obilić. Nažalost, prednjače oni koji prete, vređaju, obećavaju da će me mučiti, ubiti, prebiti, ako nastavim da govorim o zlodelima OVK. U prirodi čoveka je da bude oprezan, pa čak i da oseti strah, ali do sada me takve situacije nisu naročito uznemirile. Najviše potresaju moje bližnje, pre svega majku, koja se sekira kao i svaki roditelj. Međutim i ona zna kakva je priroda puta koji sam izabrala.

Ne očekujem da će bilo ko od navodnih „boraca i borkinja za ljudska prava“ da osudi takvo sejanje mržnje i netrpeljivosti. Nisu to učinili ni kada su Srbi sistematski diskriminisani, pa nema razloga da ja budem izuzetak. Za njih su ljudska prava samo parola, privilegija koja važi za sve osim za srpski narod.

Vi i Vaši saborci zaista pomažete našem narodu na Kosovu. Da li nam možete reći kakva je trenutno situacija i sa kojim problemima se najviše susreću naši Srbi na Kosovu?

Već petu godinu ne mogu da obiđem Kosovo i Metohiju, jer su me separatističke vlasti u Prištini označile kao osobu koja podriva „kosovski ustavni poredak“. Međutim u redovnoj sam komunikaciji sa Srbima u južnoj pokrajini i trudim se da budem upoznata sa okolnostima u kojima žive. Od potpisivanja briselskih sporazuma i gašenja važnih srpskih državnih institucija situacija se dramatično pogoršala. Srbi na KiM su prema podacima OEBSA najugroženija etnička zajednica u Evropi. Još od 2009. vlasti u Beogradu su ih prisilile da uzmu „kosovska dokumenta“ i na taj način ih podvele pod građane drugog reda. Vidimo da se svakodnevno situacija radikalizuje pričama o vojnoj bazi na severu pokrajine, kontinuiranim incidentima, nasiljem, pljačkanjem crkava, najavom da će oteti naše svetinje, ozvaničiti Veliku Albaniju, izvršiti novi pogrom. Posebno treba pomenuti i pritisak na Srbe da učestvuju u vojsci tzv. Kosova, koja je formirana protivno Rezoluciji 1244.

 

Patrijarh Pavle je govorio da svako od nas treba da učini bar nešto za Kosovo i Metohiju. A ja to, po slobodi, tumačim ovako: Makar da pošalje kesu bombona detetu u enklavama. Kupi flašu vina iz Orahovca, krišku sira sa Šar planine. To su sitnice koje grade velika dela. Naš narod na KiM mora da oseti da se o njemu brine i da se sa njim saoseća.

Koliko dijalog Beograda i Prištine može ići u korist Srbije?

 

Dijalog pod okriljem Brisela nikada nije zamišljen kao razgovor u cilju postizanja kompromisa, već kao model za pritisak i ucenjivanje Srbije. Evropska unija nije objektivan medijator, njene strukture su naklonjene Prištini. Najpogubnija moguća odluka je bila da se pregovori o KiM izmeste iz UN i presele pod patronat Brisela. Pred Srbijom je podmukla zamka. Nude nam nekakav obavezujući sporazum u kome ćemo predati sve i dobiti ništa. Sve što smo do sada dali i sve ustupke koje smo napravili, potvrdili su da ucenama nema kraja. Srbija mora da insistira na drugom formatu razgovara koji će uključiti svetsku zajednicu, jer podsećam da 5/7 čovečanstva živi u zemljama koje nisu priznale tzv. Kosovo. Nikada neće postati država i nikada neće dobiti stolicu u UN, ako Beograd to ne odobri. Zato ne razumem što je toliki defetizam prisutan u vladajućim krugovima, naročito sada kada se ponovo pokazalo koliko je EU nestabilan projekat, čija je budućnost krajnje neizvesna, a negativan stav prema Srbiji krajnje izvestan i dokazan.

Vlast uvek napomene da opozicija kritikuje njihovu politiku o Kosovu, ali nikada ne kažu kako ni oni rešali taj problem. Kakav je Vaš predlog za rešenje problema na Kosovu? 

Još 2017. godine napisali smo Platformu za obnovu suvereniteta. Nikada, do dana današnjeg, nas niko od predstavnika vlasti nije pozvao da upita šta je to što vi smatrate i predlažete. Nama je potrebna politička stabilnost, nacionalni dogovor o Kosovu i Metohiji sa jasnim crvenim linijama. Ako pođete od toga da nemate nijedan metar, da je sve izgubljeno, onda se nemate čemu nadati. Sa saradnicima sam izvršila analizu svih pravnih aspekata. Spremili smo arsenal argumentacije koju niko ne može da pobije. Srbija može da ponudi samo ono što je predviđeno Rezolucijom 1244 – široka autonomija u okviru srpskog državnog poretka. Možemo pregovarati o različitim stvarima koje se tiču suživota Srba i Albanaca, ali o suverenitetu se ne pregovara. Zna se gde su granice naše države.

Njima se žuri da zaokruže taj proces stvaranja tzv. kosovske države, jer znaju da vreme ističe, a prilike u svetu se menjaju.  Albanci se iseljavaju sa KiM zbog teških materijalnih i egzistencijalnih uslova. NJihovi pokrovitelji su zabavaljeni svojim jadima i sasvim sigurno će doći momenat kada će fokus svoje pažnje usmeriti na druge strane sveta. Albanski separatisti dobro znaju da državu u pravom smislu nemaju, a da taj privid nezavisnosti može da traje samo dok je NATO čizma na Kosovu.

Mnogi su prokuratori, izaslanici i vojne misije dolazili, ali i odlazili sa Kosova i Metohije. Srbi su gubili i vraćali Kosovo, ali ga se nikada nisu odrekli.

Neki političari su govorili da je Aljbin Kurir drugačiji od Hašim Tačija i Ramuša Haradinaja i da se sa njim može bolje razgovarati. Šta Vi mislite o tome? 

Kurti je trebalo da odigra ulogu presvučenog, našminkanog, uglađenog političara, koji nije okrvavio ruke, pa kao takav navodno uživa više legitimiteta. Međitim, to je samo marketinška oblanda. On je otvoreni zagovornik i delatnik Velike Albanije. U poslednje vreme ima radikalnije izjave od svojih prethodnika, minira svaki vid pregovora i čak i ne krije da želi etnički čisto Kosovo.

Suštinski među njima su kozmetičke razlike, jer su sva trojica još od devedesetih godina angažovani na rastakanju i komadanju Srbije. Personalno gledano, nas ne treba da interesuje kosovska politička scena, jer ma ko došao na čelo tih paralelnih institucija, mi nećemo suštinski pregovarati sa njim, nego sa njegovim mentorima na Zapadu.

Da li biste Vi bili kandidat na predsedničkim izborima?

Imam trideset godina, ali dugo sam društveno i politički aktivna. Predstavljam stranku koja je specifična po tome što smo je upravo mi i osnovali. Najveće je zadovoljstvo kad sami zidate svoju kuću, ciglu po ciglu. Niko nam nije dodao ni šaku maltera. Sve smo sami izgradili. Ispekli smo zanat i prošli veliko iskustvo kakvo ne steknu ni oni koji su decenijama u politici. U tom smislu, jesam spremna za svaki vid odgovornosti. Zaista me veliki broj ljudi ohrabruje da se kandidujem na predsedničkim izborima, ali nekako smatram da bitke ne biramo mi, već one biraju nas. Tako će biti i ovog puta. Nigde ne žurim, ali ni od čega ni ne bežim. Stranka će doneti odluku kad dođe vreme. Sada smo posvećeni radu i nemamo vremena za neke analize, prognoze, većanja. Nameravamo da obiđemo svako naselje u Srbiji i ponudimo građanima, ne neku novu pamet, nego solidarnost i poziv da se zajedno izborimo i dočekamo neke lepe vesti nakon narednih izbora.

Sukob između Izraela i Palestine ne prestaje. Ko je za Vas tu zločinac i ko je tu žrtva?

 

Srbija ima dobre odnose i sa Izraelom i sa Palestinom, volela bih da to tako i ostane. Poštujem oba naroda, to su drevne i ozbiljne kulture. Istoriju čine procesi dugog trajanja nakon kojih je teško na jednostavan način razlučiti ko je na krivoj, a ko na pravoj strani. To ostavljam drugima, a na meni je da pozivam da nigde na svetu nijedan nevin čovek ne strada samo zbog toga što je pripadnik druge religije ili nacije.

O geopolitičkim prilikama mogu da diskutujem samo u onom kontekstu koji se tiče nas. Mislim da je odluka Izraela da prizna tzv. Kosovo bila pogrešna i da je duboko poljuljala naše tradicionalno dobre odnose koji traju vekovima. Jevrejski narod najviše treba da razume šta Srbima znači Kosovo i Metohija. I znam da su i oni i te kako zamerili vlastima što su jednu terorističku tvorevinu prepoznali kao državu.

Ne može da se ne osvrnemo na Zakon o istopolnim partnerstvima. Šta je za Vas tu najviše sporno?

Kada su najavili usvajanje Zakona mnogi su me savetovali da se ne upuštam u tu borbu, jer je „gej lobi suviše jak“, pa nije korisno da im se zameram. Uveravali su me da će Zakon sigurno biti usvojen i da ne vodim unapred izgubljene bitke. Smatram da je čovek poražen samo onda kada odustane od svojih uverenja. Osećala bih se poraženo da sam mogla da progovorim, a da sam oćutala.

 

Pravni tim naše stranke napisao je kritiku predloga Zakona. Najpre sama definicija da je istopolno partnerstvo porodična zajednica je dovoljan razlog da ovako nešto ne dopustimo. Sam tekst Zakona nije imao za cilj da zaštiti nečija prava, već da ovakva partnerstva izjednači sa brakom između muškarca i žene, što je apsolutno protivustavno. Tražili smo da se ovakve zajednice ne registruju kod matičara kako je Zakonom predviđeno i da se izričito navede zabrana usvajanja dece od strane dva partnera istog pola. Takve mere preduzele su mnoge evropske države. Ne vidim razloga da neko osporava našu potrebu da zaštitimo najmlađe u društvu. Deca nisu zamorčići u njihovim eksperimentalnim „porodicama“.

 

Imamo snage, volje i energije da se borimo protiv ovakvog nakaradnog sistema, baš kao i protiv nedavno usvojenih zakona koji vređaju sve žene u Srbiji nazivajući ih vozačicama, piškinjama, meteorološkinjama. Posebno sam zabrinuta što se pod parolom tobožnje borbe za ženska prava, satanizuju muškarci, koji više neće smeti devojkama ni kompliment da udele. Sve to ide u jednom pravcu razbijanja socijalnih veza i otuđivanja ljudi, a posledice, ako se ne pobunimo, mogu biti veoma dramatične.

 

Nije ženama u Srbiji bitno da li će njihova zanimanja biti u muškom ili ženskom rodu, već kako im pomoći da se ostvare kao majke, a ne izgube posao, kako podržati one koje imaju preduzetnički duh, koje žive i rade na selu, koje su se školovale i učile, a ne mogu da stignu na red za zaposlenje od partijskih uhleba. To je priča o podršci ženama, a sve ostalo su protivprirodne i opasne ideologije.

Gostujete često sa gej aktivistama. Ko od njih od Vas najbolje zastupa LGBT populaciju?  Da li možete nekog da izdvojiti i da ga kažete da poštujete njega i njegov rad?

 

Učestovala sam u debatama sa najmanje 50 različitih sagovornika. Bilo je žustrih diskusija, ali nikada nisam lično uvredila nijednog oponenta. Trudim se da, pre svega iz poštovanja prema građanima i gledaocima, uvek zadržim jedan nivo pristojnosti, čak i kada me ponesu emocije zbog nepravde sa kojom se naš narod stalno suočava i neistina koje se iznose u javnom prostoru. Jedini koji je napustio emisiju je narodni poslanik vladajuće stranke, Dragan Šormaz, koji otvoreno zagovara ulazak Srbije u NATO, pa mu se ne dopada ono što govorim. U nedostatku argumenata, rezignirano je izašao iz studija. Međutim, svako svojim postupcima govori o sebi, tako i oni koji izbegavaju duele, pokazuju slabost i nedostatak samopouzdanja. Na neki način priznaju da su svesni da ne barataju činjenicama.

 

Poslednjih meseci često sam gostovala u emisijama sa pripadnicima LGBT populacije. Oni jako dobro znaju da ništa lično nemam protiv njih i da nikada ne bih dopustila da budu ugroženi u društvu. Ja se ne borim protiv nečega, nego za – porodicu, vrednosti, roditelje, decu… Za ono što je sveto svakom čoveku. Naše diskusije su uvek korektne, ali ne mogu da prećutim kada najave usvajanje dece u istopolnim partnerstvima i kada pokušavaju da srpsko društvo prikažu kao homofobno, zatvoreno, diskriminatorsko.

Mnogo bih više volela da sam o Zakonu o istopolnim zajednicama diskutovala sa predstavnicima vlasti, jer su oni ti koji sastavljaju, predlažu i usvajaju zakone. Međutim, lukavo beže od svake javne debate, a navodno se zalažu za dijalog.

 

Autor:Aleksandra Lazić

 

 

 

 

1 thought on “Milica Đurđević: Srbi su gubili i vraćali Kosovo, ali ga se nikada nisu odrekli

  1. Zasto Milica ne napise knjigu, jer je citko upija se lako( za razliku od drugih). Zasnovano bi bilo 100% na istini, a iz materije koju poznaje, a ne znam da li ima nesto da ne zna, dakle od znacaja. To bi mi bila prva knjiga koju bih procitao do kraja, a i nesto naucio, naravno i ostali…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *