Kako je majka Jugoslavija uvela svoju decu u gradjanski rat

Društvo

Nijedna naša republika ne bi bila niko i ništa da nismo svi zajedno. Čuvajte  bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga. Mi smo ponosni na našu istoriju.  Ponosni smo na naše žrtve koje su naši preci, naši narodi dali kroz istoriju. Mi smo  ponosni na to što naši narodi nikada nisu ničiju nezavisnost ugrožavali, što naši  narodi nikada nisu prelazili preko tuđe teritorije, da porobljuju druge narode.” – Josip Broz Tito 

Od veličanstvene i stamenite Jugoslavije devedesetih godina ostala je ruina i  zluradi kamen spoticanja. Razdvajanje naroda dovelo je do velikog rarta u Bosni i  Hercegovini poznatog kao građanski rat na Balkanu. Vojni sukob na području  Bosne trajao je od 1. marta 1992. godine do 14. decembra 1995. godine. Naziva se  i još odbrambeno-otadžbinski rat vođen za slobodu Srba u Republici Srpskoj. Prvi  oružani sukobi počeli su nakon referenduma za nezavisnost koji je održan 29.  februara. Rat je završen potpisivanjem Dejtonskog sporazuma. 

Kriza koja je usledila raspadom Jugoslavije doprinela je zatezanju odnosa među  bivšim članicama Federacije. Komunistička vlast je počela da slabi nakon  završenog hladnog rata u svetu, zamenila ga je nova ideologija pod nazivom  Nacionalizam. Po popisu stanovnika 1991. godine za SR Bosnu i Hercegovinu  navodi se ukupno 4,354,000 stanovnika. Većinu su činili muslimani, zatim Srbi, a  potom i Hrvati. Kao i u svakom ratu, politika je majka svih obmana. Vođstvo 

zemlje bilo je u rukama najvećih nacionalnih stranaka koje su prećutno napravile  politički savez Bošnjaka i Hrvata protiv Srba. Od kraja leta 1991. godine do  početka rata JNA je dovela pojačanje oko Mostara čemu su se javno usprotivile  lokalne vlasti. Prvog marta 1992. godine pripadnik zelenih beretki Ramiz Delalić  Ćelo je pucao na srpsku svadbenu povorku na Baščaršiji. Naoružani Srbi su isto  veče podigli barikade u Sarajevu, opštine Šamac, Derventa, i Odžak. Vandredna  sednica u štabu JNA donela je odluku da red u gradu održavaju mešovite patrole  JNA i policije.  

Kako se rat zakuhtavao jedinice JNA su zauzele kasarnu Maršal Tito koja je u to  vreme bila najveća kasarna u Sarajevu. Aktivizam vojske i njihov pokušaj da 2.  maja zauzmu zgradu predsedništva Bosne i Hercegovine među kojima je i bila  kasarna postala je osnovna pretnja koja bi omogućila spoj snaga VRS-a. Problem  je nastao nakon proglašenja Savezne Republike Jugoslavije, kao nove institucije, i  Bosne i Hercegovine koja je već bila međunarodno priznata država u kojoj su se  snage JNA nalazile protivpravno, i otvoreno koristile silu u unutrašnje sukobe  države čijoj nadležnosti ne pripadaju. 

Strah da bi se Sarajevo prepolovilo, kasarna je stavljena pod nadzor i opsadu. U  blokadi kasarne učestvovalo je više od 700 vojnika Teritorijalne odbrane, odnosno  Armije BiH. Perfektna komunikacija i disciplina ne samo vojnika unutar kasarne  nego i onih van nje, doveli su da poslednji vojnik JNA napusti vojno utvrđenje 5.  juna 1992. godine. 

Rat je uvek naslikan crvenom bojom, mešanje prolivene krvi ne može nikome da  nacrta osmeh na licu. Iz ovog sukoba, može da se izvuče samo ono najgore,  skriveno duboko u ljudskoj ćudi, odcepljeno od čovečnosti i savesti. Zlo. Ratni  zločini, uništavanje svojine, silovanja, ubistva bez samilosti, masakriranje živog  bića. Kažu, često da je rat jedino rešenje da se svedu računi. Ali izgleda da samo  onaj ko uživa u odizimanju života uz račun dostavi i taksu. Ne treba držati strane,  svako ko je kriv i čija se odgovornost utvrdi dužan je da snosi posledice. Nijedna  presuda nije toliko odvažna i nema mogućnost da vrati mrtve, ali je dovoljno  snažna da udari šamar od kog će obraz zločinca biti zauvek spušten. 

Nakon rata, koji je odneo mnogobrojne živote, razdvajajući porodicu, zavađena  braća su krenula različitim putem. Možda su puške stavljene po strani, ali mržnja  koju je talas rata doneo, i posleratni period koji je ispao još gora pretnja od samog 

rata, doveli su do iscrtavanja nevidljive granice koja je i danas u opasnosti da  pukne. Preko dva miliona Srba, Hrvata, Muslimana je raseljeno, napustilo je svoje  domove, ostavilo svoje domaćinstvo i otišlo silom prilike da luta belim svetom.  Grobovi se više ne naziru, ne znaju se sva imena, neka tela nikada nisu pronađena,  ali u ovom slučaju brojka je jako važna. Život je neprocenjiv, rat je mač sa dve  oštrice. Nikada niko iz njega nije izašao kao pobednik.  

Autor: Sanja Petkov 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *