Srpska istorija je uvek bila burna i turbulentna ako gledamo stvari sa geografske tačke, nema vremena u kojem smo bledeli kao narod, čak ni kada smo bili podčinjeni naprijateljskim snagama koje su pretile da će nas istrebiti. Kako se Osmansko carstvo širilo, kako teritorijski tako i verski, Srbi su se našli na udaru poturčivanja. Okoreli uslovi za život, danak u krvi, krađa ženske dece i žena, odlazak u harem, prelazak iz jedne vere u drugu, su samo neki od primera sa kojim se srpsko stanovništvo suočavalo.
Međutim, kao i svaka okupacija, ni ova nije prošla bez varnica i pobune, koja je kasnije prerasla u ustanak. Za vreme I srpskog ustanka odlučujuća bitka se odigrala 31. maja 1809. godine na brdu Čegar nadomak Niša, u kojoj je Srbija doživela poraz.
Znate, kad se kabadahija osili pa odluči da može sve da pokupi i sakrije u svoj džep, obično doživi poraz, džep se kad tad pocepa i sve što je skriveno ispadne iz njega. Turci su ratovali na više frontova, sukob sa Austrijom je oslabio carstvo i vojsku, janičari su se posle rata vratili i vršili teror nad srpskim stanovništvom, uzimajući tuđe tapije i kuće. Ali tu je nastao još veći problem, teror nad Balkanskim narodom je bio naizdrživ, ustanak je bio neizbežan, turska vlada nije postupila u skladu sa protokolom, mislila je da će tu varnicu pobune ugušiti još
većim ugnjetavanjem naroda, okidač za formiranje odbrane bio je događaj poznat u istoriji kao seča knezova.
Narednih 10 godina sukob između Osmanlija i ustanika nije jenjavao, i jedna i druga strana su izdejstvovale i poraze ali i pobede. Međutim 1809. godine nakon izoštravanja odnosa između Turske i Rusije, izbio je sukob 12. marta u kojoj Porta koju čine dahije objavljuje rat Rusiji. Samo 9 dana kasnije, Rusija je uzvratila depešom u kojoj je izjavila rat Turcima. Ruska pomoć i njihovo dejstvovanje na Balkanu je bilo od velikog značaja za naš narod, ustanici su dobili kao prvu pomoć od strane Ruske vlade 100 pušaka i 30.000 metaka.
Kada se ide u rat, valjano je biti dobro naoružan!
Ka Nišu se na čelu sa Milojem Petrovićem uputila ćuprijska, požarevačka, ražanjska, pećinska i aleksinačka nahija kojima su se kasnije pridružili Krajišnici i Levčani uz bataljon redovne vojske. Oko 16.000 ljudi se skupilo u Deligradu kako bi krenuli ka Nišu.
U Niš je srpska vojska dospela tek 27. aprila kod sela Kamenica gde izgrađuje 6 šančeva. Prvi i najpoznatiji šanac bio je na Čegru sa vojvodom Stevanom Sinđelićem na čelu. Turci su dobijali podršku i doliv vojske sa svih strana, boj je počeo 31. maja 1809. godine, a završio se krvavom smrću 16 000 turaka i 4 000 srba. Borba puškama, kandacima, noževima, golim rukama je imala za ishod da Sinđelić zbog pridošle turske snage puca iz kubure u puno bure baruta, koje je pobilo kako srpsku tako i tursku vojsku. Time je bitka okončana.
Nije se ustanak podizao, da bi tela hrabrih junaka padala u ruke neprijateljskoj sili koja će ih masakrirati. Čovek je kovač svoje sreće, sam odlučuje kakav život želi da živi, i kada želi da prestane.
Nakon sukoba, turski paša je naredio da se ostaci lobanja srpskih ustanika ugraviraju u Ćele kulu, kao pretnja, rugalica i vid zastrašivanja balkanskog naroda. U ovu kulu je ugravirano preko 952 lobanje.
Ovaj, kao i svaki drugi spomenik koji označava krvoproliće i borbu, Srbi su sačuvali kao podsetnik da je u redu oprostiti, ali ne i zaboraviti. Francuski putopisac Alfons de Lamartin nakon posete ovom spomeniku poručio je Srbima
„Nek Srbi sačuvaju ovaj spomenik, on će naučiti njihovu decu koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su je cenu platili njihovi očevi.”
Istorija je uvek bila najbolja učiteljica života.
Autor: Sanja Petkov
