Degradizacija SPC i generalizacija sveštenstva

rpska Pravoslavna Crkva je institucija neospornog značaja za Srbiju, i  tako je bilo oduvek, pogotovo kroz najmračnije periode naše istorije. Za vreme Turaka, upravo SPC je bila stub zemlje, kamen temeljac tradicije, a kada nezavisne, odnosno suverene Srbije nije bilo, ona je sve vreme bivala jaka, postojeća, nepokolebljiva i što je najbitnije- uvek uz svoj narod. Ima izuzetnu istorijsku, državotvornu i civilizacijsku ulogu u oblikovanju, očuvanju i razvijanju identiteta srpskog naroda. 

Iz dana u dan imamo sve više prilike da vidimo kako određeni deo mnjenja oštro reaguje na bilo kakav potez crkve, pogotovo novoustoličenog patrijarha srpskog gospodina  Porfirija, koji je u jednom delu naroda nepopularan zbog gesta sa papom kom je poljubio ruku, posle čega je u par navrata nazvan ekumenistom. 

Kada je gore spomenuti bio na vasrkšnjem ručku sa beskućnicima dalo se primetiti da se često citirala Biblija, konkretno „da ne zna levica tvoja šta čini desnica tvoja“, uz kritike kako se sve to moglo obaviti van objektiva i bez novinarskih članaka punih hvalospeva. A da li je biblijski osuditi?

Naš patrijarh je dao primer drugima, isto učinivši i obilaskom bolesne dece u Tiršovoj, a odmah potom i dodelom obilnih obroka i neophodnih namirnica Narodnoj kuhinji u Francuskoj ulici u Beogradu. Činjenica je da su članovi SPC mnogo puta, skriveno od tuđih očiju, pomogli narodu. A uraditi dobro delo javno, podsećajući živalj da nisu sami u svojim mukama ali i da treba pomoći drugima, da li je dostojno kritike? 

Ukoliko bismo videli jednog popa u luksuznom automobilu, zašto se ne bismo setili kako su na izbor novog patrijarha, i ne samo tada, članovi SPC došli autobusom?

Na leđima crkve su izgrađene brojne škole, bolnice, narodne kuhinje i zahvalni smo im na još sličnim humanim delima. 

Ako uzmemo u obzir neplaćanje poreza državi od strane crkve, bilo bi nepošteno ne postaviti još jedno pitanje- obzirom na značajan procenat teritorije Republike Srbije pripada SPC, koja je ogroman deo iste ustupila na služenje Srpskom narodu bez ikakve novčane nadoknade (dakle zemljište koja pripada SPC obrađuje i koristi naše stanovništvo), kako bi bilo da ona to potraži nazad, za sopstvene potrebe?

Šta bi se desilo da svoju zemlju SPC potraži nazad, a zauzvrat plati porez? Ispaštali bi mnogi obični građani koji bi se našli na ulici, a priliv novca u državnu kasu bi bio veći. Šta je bitnije?

Masa je podeljena i po pitanju Hrama Svetog Save na Vračaru, za čiju je gradnju iz državnog budžeta 1. jula 2020. donirano  milijardu dinara što je dovelo do nezadovoljstva građana. Naš Hram je najveća pravoslavna bogomolja na svetu, po kojoj je Beograd dobio novo obeležje i njegov je simbol u celom svetu. Velelepna građevina, zidana na brdu, izdiže se iznad Beograda, obezbeđujući pogled na njega i sa mostova na kraju grada. Privlači ogroman broj turista koji nisu nužno pravoslavne veroispovesti, svetske novine pišu o njemu, njegovoj grandioznoj pojavi i specifičnom arhitektonskom stilu, a najveće kosmopolite, kada su u gostima u našoj prestonici ga ne zaobilaze. Ponovo isto pitanje- da li je to za kritiku? 

Sa jedne strane imamo bivšeg episkopa Kačavendu, za kog se sumnja da je homoseksualac posle degutantnog snimka sa mladićem na kom razmenjuju nežnosti, a sa druge strane crkvene velikodostojnike vredne divljenja i njihova dela koja o njima samima govore više nego što bi autor teksta predstavio. 

Setimo se pokojnog Amfilohija i njegove veličine, koji nije dozvolio da poginuli srpski vojnici ostanu na Kosovu, čiji leševi leže razbacani, a koje je posle sam iskopao iz zemlje i dostojanstveno, uz opelo i molitvu sahranio kako bi počivali u miru, onako kako naši borci i zaslužuju.

Složićemo se, nije u redu generalizacija u bilo kom društvenom aspektu, a naročito kada govorimo o instituciji koja je veliki deo Srpskog identiteta, i kojoj dugujemo mnogo toga. Podsećamo, samo opismenjivanje naroda je u 12. veku krenulo od manastira koji su tada (a i sada, samo na drugačiji način) bili kulturni centri. Trenutno, kada je Srpska Pravoslavna Crkva najranjivija, dovoljno oštećena Zakonom o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori koji je povučen ali prekasno da bi se spasili manastiri, a jedan od njih je u Ulcinju, posle kog su monahinje ostale bez doma i krova nad glavom. I dalje se na prostoru autonomne pokrajine Kosova i Metohije skrnave, ruše i pale pravoslavne bogomolje koje su stare više vekova. 

Setimo se ko je, kroz viševekovnu tamu, glad i smrt bio uz nas. Srpska Pravoslavna Crkva nas je podizala, vezivala rane ranjenom narodu, gradila nam domove, obrazovne centre i podizala svest, nedozvoljavajući da Srbi ostanu zakopani pod smetilištem istorije.

Za kraj, citirajmo našeg pokojnog, ali večnog Patrijarha Pavla: „Da je i svima nama, kao ljudima i hršćanima, jasno načelo da “zlo dobra donijeti neće”, da je “krv ljudska hrana naopaka”, stvari bi išle srećnije.”

Autor: Erna Bugarin