Sabor u Vormsu

Društvo

26.maja 1521. godine, sabor je doneo Vormski edikt kojim osuđuje Lutera zbog prihvatanja Husovog učenja, odbacivanja sakramenta, uvrede pape i Vatikana i podsticanja na pobunu u crkvi. Tim ediktom Luter je proteran iz Nemačke.

Novi nemački car , Karlo V, trebao je da, posle papske odluke, protera Lutera. Pošto je postojao zakon prema kojem niko nije mogao biti proteran, a da pre toga ne bude saslušan, Karlo je doneo odluku da se Luter sasluša pred saborom u Vormsu. Luter je u grad došao 16.aprila 1521.godine. Iako iskuljučen iz crkve, na ulicama se okupilo oko 2000 ljudi koji su došli da ga vide. Sledećeg dana, Luter je branio svoje učenje pred skupljenim kneževim klerom i plemstvom koji su ponovo tražili da opozove svoje učenje na šta je on tražio da mu se da vremena da razmisli. Dobio je jedan dan. 18.aprila, on je u svom, dobro pripremeljenom govoru rekao da ne može i neće da opozove svoje učenje, protiv kojeg oni nemaju dokaza, jer smatra da ne može da radi protiv svoje savesti. „Ako ne budem savladan svedočanstvima Svetoga pisma ili očitim razumskim razlozima onda ću i dalje ostati savladan tim navodima Pisma što sam ih naveo, i moja će savest ostati zarobljenik Božije reči. Jer ja ne verujem isključivo papi ili koncilima, kad svi znaju da su se oni češće prevarili i protuslovili sami sebi. Ne mogu i neću ništa opozvati jer nije ni sigurno ni razborito da čovek nešto uradi protiv svoje savesti.“ Sledeći dan je i Karlo održao govor na kojem je rekao da su svi njegovi preci verni sinovi Rimske crkve, branili katoličku veru, svetih običaja, dekreta, što je njemu posle njihove smrti ostalo kao sveti dug. Za Lutera je rekao, jer sigurno je da se pojedini brat vara ako sam stoji protiv mišljenja svega hrišćanstva ,inače bi hrišćanstvo hiljadu i više godina,bilo u zabludi. 

Martin Luter bio je osnivač hrišćanske protestanske ( luteranske) crkve u Nemačkoj. Vođa  reformacije, sveštenik, profesor moralne filozofije na Univerzitetu u Erfrutu i biblijske egzegeze u Vitenbergu. Luter je odbio nekoliko učenja i praksi katoličke crkve. On je snažno osporio katolički pogled na indulgencije. Sa njegove tačke gledišta nije bilo prihvatljivo da se može kupiti novcem oslobođenje od božje kazne. Luter je predložio akademsku diskusiju te prakse i efikasnosti oproštaja grehova u svojih Dvadeset pet teza iz 1517. Njegovo odbijanje da se odrekne svojih spisa na zahtev pape Lava X 1520.godine i Karla V, cara Svetog rimskog carstva na skupštini u Vormsu 1521. godine dovelo je do toga da ga je papa izopštio i osudio kao odmetnika.

Prema jednom izvoru, Luter je zakucao svojih 25 teza na vrata Crkve svih svetaca u Vitenbergu na dan 31. Oktobra 1517, čime je započeo reformaciju. To ne samo da je izazvalo raskol unutar Rimokatoličke crkve, već je imalo posledice i po Nemačku, Evropu, ali i po čitav svet.

Martin Luter je bio sin vlasnika jednog malog rudnika. Rođen je 1483. u Ajslebenu i od malena je važio za nadareno dete. U proleće 1501. počeo je studije na univerzitetu u Erfurtu. Četiri godine kasnije stiče titulu Magister Artium i počinje studije prava, takođe u Erfurtu.

Ipak, desilo se nešto što je promenilo njegov život. Petog jula 1505. mladi student je zapao u veliku oluju. Šokiran je nakon što ga je udar groma bacio na zemlju. Odmah ga je obuzeo veliki strah od smrti i da će „nepripremljen“ stati pred Boga. U velikoj nevolji se setio Svete Ane, zaštitnice rudara, i uskliknuo: „Sveta Ana, pomozi mi, želim da postanem monah!“

Bilo je to izjava s posledicama. Dvanaest dana kasnije, mladi Martin Luter je zakucao na kapiju samostana reda avgustinaca u Erfurtu i zatražio da ga prime. Strah je, dakle, bilo ono što je pokrenulo Lutera u tom smeru.

U monaškom životu video je šansu za ostvarenje savršenstva koje od vernika navodno traži Bog. Bila je to i potraga za milosrdnom Bogom, drugim rečima strahovao je da će propustiti šansu za večnim životom, nakon što okonča ovozemaljski.

Od početka je pao u oči zbog rigoroznog pridržavanja pravila monaškog života. U to su se ubrajale molitve koje su trajale i po šest sati dnevno, strogi post, samokažnjavanje, potpuna ispoved i odricanje od sopstvene volje. Već 20 meseci nakon ulaska u samostan postao je sveštenik.

 

Godinu i po dana kasnije, u oktobru 1512, Luter postaje doktor teologije i profesor za tumačenje Biblije na Univerzitetu u Vitenburgu. Već tada je uživao veliki ugled kod kolega i pretpostavljenih.

Međutim, Martin Luter je još uvek čovek u potrazi za samilosnim Bogom koji se još uvek pita: šta bi trebalo da uradim kako bi na Strašnom sudu izbegao vatru pakla?

Ujedno nastavlja da proučava teologiju, mnogo čita Bibliju, prvenstveno poslanice apostola Pavla u Novom zavetu. Poslanica svetog Pavla ranohrišćanskoj zajednici Rima ga je posebno dirnula. Luterova potraga za Bogom, sve više se koncentriše na pojmove kao što su Božija pravda i opravdavanja grešnih ljudi pred pravednim Bogom.

 

Za Martina Lutera hrišćanska vera počiva na četiri stuba.

Prvo: Sveta knjiga. Biblija je jedino merilo vere. Njegovi protivnici su se uglavnom pozivali na ono što su pisale pape ili papski koncili.

Drugo: Oproštaj je stvar božije milosti. Hrišćani oproštaj dobijaju, ne na osnovu sopstvenih zasluga i zarade, već isključivo od Boga i na osnovu božije milosti. Time se okrenuo protiv crkvene prakse otkupa greha.

Treće: Isus Hrist – Isusova smrt na krstu, simbol koji ukazuje na grehove svih ljudi, most je koji vodi ka Bogu.

Četvrto: Vera – Ono što pri tom misli on objašnjava ovako: „Sve počiva na veri, na tome počiva život hrišćana. Isus je kroz veru u nama i sa nama. Kroz veru je njegov oproštaj ujedno i naš, a sve ono što je njegovo, pa i on sam, postaje naše.“

Luter je odnos čoveka i Boga podigao na novi stepen. Čovek sada može direktno da se obrati svom Stvoritelju, za to mu nisu potrebne ni crkva, ni sveštenici, ni sveci kao posrednici. On je na taj način slobodan od bilo kakvih odluka koje mu nameće Crkva.

Takvim učenjem srušena je pozicija moći koju je imala crkvena hijerarhija. Time je za Lutera pogrešno i tumačenje da je papa autoritet koji stoji iznad Biblije. Luterova saznanja su revolucionarna, ona ruše sva moralna načela celog Srednjeg veka. Pri tom taj sveštenik ne misli da je stvorio nešto novo, već samo da je obrisao prašinu sa onoga što je odavno zapisano.

Autor: Marija Jovičić

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *